Гордијев чвор

Поново су, после кратке паузе, у главној улози на градским саобраћајницама таксисти. Да ли су посреди они који се не слажу са отварањем нових радних места за еснафске колеге, или они који су их судски добили, а формално нису, за Београђане је апсолутно свеједно. Суграђани желе само да се превезу до свог одредишта што брже и безбедније, рачунајући при том на објективне саобраћајне околности какве су затворени трамвајски мост преко Саве, радови у Јужном булевару или некe од многих широм града.

Међутим, њихова елементарна и скромна надања на колико-толико нормалан превоз, нажалост, не могу да буду испуњена. Препрека која их спутава у томе и све чешће доводи до очаја су поменути градски превозници са својим четвороточкашима. Питање је: докле више?

Докле више да се њима, а реч је о свега неколико стотина људи, дозвољава бесконачно дивљање по асфалту и бесомучно малтретирање стотине хиљада људи. Са којим то људским и божијим правом тероришу грађане наочиглед целог белог света?

Које су то препреке које не дозвољавају надлежним градским властима да на било који начин реше новонасталу ситуацију? Правна збрка сигурно је додатна невоља, али зар није било у историји града хиљаду пута већих проблема, па су били окончани. По ком основу је ово нерешива енигма у којој најдубљи крај извлаче суграђани, а остале као да је баш брига. Можда и јесте брига високе градске функционере који прозује службеним аутомобилима пре или после периода блокаде улица. Што се народ злопати њих то, по свему судећи, не дотиче. Па ваљда не уживају у нашим свеопштим, па и тим мукама! По ономе што предузимају можда ни овај одговор не би био изузет.

Шта потом раде надлежни полицијски органи који наплаћују казне несавесним појединцима за ко зна колико пута безначајније прекршаје? Шта значи кажњавање возача што су зауставили возило на пет минута у Дечанској улици, на пример, у односу на заустављање, закључавање и остављање возила насред Трга Николе Пашића? Па зар је тешко саобраћајном полицајцу да запише регистарски број и пријаву преда судији за прекршаје? Ако треба записати свих три стотине возила по истом поступку и проследити судији - зашто да не? Па тако више пута, са јасном поруком да се тим путем не може ићи. Они то, нажалост, не чине. Зашто? Па ваљда се не плаше мирних таксиста који једу живце својим суграђанима. Поред толико припадника интервентне јединице и уопште полицајаца који беспоштедно улазе у сукобе са разулареним навијачима разних спортских клубова није за очекивати страх у њиховим редовима. Значи, чека се наређење одозго које нико не даје. Зашто? Зато што и полицијски функционери прозује градом под ротационим светлима полицијске пратње, па нити виде нити чују да тамо неки таксисти паралишу градски живот кад им је воља и како им је воља.

Шта ваља чинити, како пресећи Гордијев чвор? Ваљда окупити све заинтересоване стране, ставити карте на сто и уз разумност и попуштање доћи до општеприхватљивог решења за све. Усвојено би потом постало амин и ко се тога не би придржавао сносио би законске последице. Наравно да је лако рећи, а тешко урадити. Али, ако су посреди чиста посла а намере добре, решење је могућно изнаћи. У супротном, ако нема ових предуслова него се народ оставља на цедилу, не би се требало чудити његовом самоорганизовању и својеручном решавању проблема. Најновије искуство нас учи да то и није баш најпаметније чинити. Али, када мука притера, онда човека не води разум већ неке друге ђавоље силе.