Ко још данас живи од књига?

"Ми имамо Мекдоналдс, Мекдоналдс...", певали су навијачки хорови крајем осамдесетих. Загрепчани, Сплићани и остали који нас не воле могли су само да нас мрзе. Шта би тек данас рекли? У међувремену смо добили "Сити хол" и "Сити пасаж". Редовно одлазимо у "Амстердам" и "Акапулко". Блејимо на "Блејвочу". Од добрих вибрација тамо пуца испод колена.
Пратимо моду. Не пропуштамо "Фешн селекшн". Много смо "фенси". Радимо на себи. Шетамо кућне љубимце. Њихове бисере остављамо на тротоару. Поделити, то нешто значи. Најуспешнији од нас су "резиденти" Силиконске долине. Ко још није стигао да ушпара за џип или ауди, добио је "Метро". Не обичан, већ онај са великим М.

Имамо највећу спортску халу. Највећи храм. И Калуђерицу. Имамо више казина него Доналд Трамп. Више дневних новина него Лондон и Париз заједно. Више звезда него Лос Анђелес. И то није све.

Бежанија и Чукарички су нам у суперлиги. Партизан нам бриљира у Лав купу. Звезда, додуше, никако да се врати из Барија. Авион им не полеће због магле. Навијачи су закон. Нико нема такве. УЕФА зна колико пара вреде.
Транзиција јесте закаснила у наш велеград, али зато сад убрзано надокнађује пропуштено. Ово је "прогрешн сешн парти". Добродошли! Будите "кул", ступите на "стејџ", уживајте у "ивенту". "Чилираћемо" кад сване. Ако се пробудимо из несвести.

Трагови архаичне прошлости бришу се у лету. По кратком поступку и без размишљања. Много смо били заостали. Нисмо знали шта је права журка. Јавила нам се добитна комбинација – страни ди-џејеви и домаћа хемија.
Ми смо "прогресив" екипа. Мењамо и географију. Имена улица и тргова. Парковима и јавним просторима налазимо нове намене. Старе и задимљене кафане претварамо у модерне пицерије и бутике. Нема сентименталности. То је живот. Борба. Прилагоди се, или цркни. Глобализација. Нисмо је ми измислили. Технологија брише све пред собом. 

Сећа ли се још неко шуштања винилских плоча? Нема потребе. Дискови су тако савршено стерилни. Деца више не знају шта је биоскоп. А зашто би па знала? Свашта вреба из мрака, само могу да застране. Да заврше у некој секти. Исто је са књижарама. Коме то треба? Ко данас уопште има времена за читање? Толико пречих послова има. Кувари, у реду, мора нешто да се једе. Чему све остало. Само скупља прашину.

Знам једног момка, Саша се зове, већ годинама се замајава тим књигама. Скроз застранио. Видех га пре неки дан на Сајму књига. Био сам у пролазу, па рекох – ајде да свратим, да поједем праву лесковачку пљеску и купим "Најкраћи пут до неизмерне среће". Нестало на трафикама, наш народ цени духовност.

Тамо налетех на њега. Стоји на штанду и смешка се муштеријама. Заводи их слаткоречивошћу. Продаје им писанија неког Ковача, Рацковића, Белчевића... "Млади српски приповедачи". Можеш мислити. Кога фарба. "Моји су сперматозоиди бржи од ваших црних лимузина." Ма хајде! Ко каже? Неки Спасојевић. Е, па Спасојевићу, да је то тако, не би нам прираштај био у минусу. Ти си вероватно неки хомосексуалац, а ни то ти није доста, него провоцираш пристојан свет.   

Саша је фин младић. Али, никако да се уозбиљи. Студирао филозофију, испрала му мозак. Неумерено је читао и ето шта му се десило. Одлепршао у облаке. Утувио себи те књиге у главу и никако да га прође. Док су се други бавили озбиљним пословима – шверцовали из Румуније и Бугарске, продавали бензин, извозили хероин, он је бацао паре на објављивање књига. Санкције, распад, бомбардовање, он објављује Кортасара, Ваљаревића, Лоригу... Нема хлеба, он меси колаче. У Француској за то шаљу на гиљотину. Срећом те смо ми Срби толерантан народ.   

И преко колача је, међутим, хтео погачу. Упознаде неког Рашу од два метра који објављује стрипове и, ни пет, ни шест, него решише да заједно отворе књижару. Све им је потаман, само им књижара фали. Тражише простор, обилазише подруме и шупе, даваше огласе. Узалуд. Кад нешто нађу, траже им капару. Кад повере шта смерају, газде ни да чују. Али Саша тврдоглав. Не одустаје. Помахнитао, као да није при себи. На крају продаде стан.
И изнајмише простор у Дому омладине. У четири зида књига подигоше град. Наденуше му име Беополис. Запослише још људи. Разни почеше да им долазе. Углавном ови сумњиви, који знају сва слова азбуке, а разумеју и абецеду. Запуштена деца која читају стрипове. Цвикераши. Ко зна ко још све не. 

Ту су се сретали, упознавали, дружили. Као сврате на пет минута, да купе поклон за рођендан, остану два сата. Губе време. Дође овај, па дође онај и онда то тако траје. Претресају епархију београдску. Поздрави и поверљиве информације размењивали су ту без царине. "Знаш ко је питао за тебе?" "О, па то су лепе вести, пренеси моје поздраве..." Докон поп, штоно се каже, и јариће крсти.
Књижара преживе, ево, скоро десет година. Сам Бог ће га знати како. Знам да Саша није сигуран. Он је филозоф, рационално биће, сувише размишља. Плива рационалним краулом, па му ђаво крив што у малој устајалој бари при сваком завеслају наилази на вирове. Обично тамо где им се најмање нада.

Офуцани Дом омладине коначно пролетос доби средства за реновирање. Требало је да радови почну у јуну, да се што више посла заврши преко лета. Зграда се затварала. Беополис није имао где да се пресели. Мало предузеће, ћелија српског економског препорода, само на ветрометини. Тек ту и тамо неки усамљени новинарски крик. Не у пет до 12, већ у 12 и пет нађоше му неки привремени смештај.

Скућише му Беополис под цирадом, на 10 квадрата, у другом холу Дома омладине (улаз из Македонске). Као избеглице у колективном смештају. Дошло ми да зовем Дивца. Не знам ко други помаже бескућницима. А Сале је још велики партизановац. Зна све песме Партизановог југа.

Али, негде сам затурио број телефона. Рекох, завршиће се реновирање очас посла, вратиће се избеглице у свој дом. Кад имам шта да видим. Јесен дође, мајстори нису ни засукали рукаве. Жалио се субјект који држи билијар у холу Дома омладине. Реновирање му не иде наруку, па је пресавио табак. И суђење као суђење – траје. А док траје нема мајсторисања. Шта ли ће тек бити ако и субјект који има тапију на шанк пресавије табак? Јер, шанк је олтар установа културе које иду у корак са временом. У недостатку програма, мора од нечег да се живи. Ко још данас живи од књига? Осим Саше...