Дванаест гневних људи

Сан Себастијан – Нашироко је недавно са Венецијанског фестивала писано о гласној побуни и петицији међународних новинара којима је био ускраћен приступ ауторима и протагонистима холивудских филмова из још увек недовољно објашњивих разлога. Овај тренд наставио се ево одмах и у Сан Себастијану, али је међународна новинарско-критичарска свита, која је саставни део сваког значајнијег филмског фестивала, сада нашла начин да гласно и јасно каже: „Доста! Овако више не може!”

Нас 12 одабраних за интервју са Џонијем Депом поводом филма „Моди, три дана на крилу лудила”, који је он и режирао и продуцирао, демонстративно је напустило просторије у којима је био организован сусрет са њим и прогласило бојкот. О овом скандалу, који иде највише на штету самог филма са светском премијером на 72. ССИФФ, одмах су известиле све важније светске новине. Сам Џони Деп (осим што традиционално увек касни) за ово лично није крив. Крива је чувена америчко-британска пи-ар агенција коју су продуценти „Модија” одабрали за организацију међународне медијске промоције. Услови коју је та пи-ар агенција понудила одабраним новинарима (са свих континената осим афричког) у старту су били и више него понижавајући. Било је одобрено само 15 минута времена за интервју са Депом. То се потом претворило у агенцијску идеју да две групе од по шест новинара 15 минута заједно интервјуишу, да би се на крају догодило да свих дванаесторо „стрпају” у једну собу и кажу: „Услови су исти, имате 15 минута.” Уследило је оштро негодовање, па мучно и дуготрајно преговарање са представницама агенције да би врхунац понижења била изговорена реченица агенткиње: „Боље него ништа.” И тада је кап прелила чашу. Љубазно је замољена да изађе како би нас дванаесторо (реч је иначе о веома искусним филмским новинарима и критичарима) могло да размени мишљења и једногласно се сложи да наш одговор треба да гласи: „Онда, ништа!” Покупили смо се сви до једног и отишли остављајући агенцијски тим у шоку. И ово је први пут да је новинарска солидарност попримила своју пуну и праву форму. И ово је за фестивале, продуценте, ауторе и глумце отрежњујуће упозорење. Представници (иначе најугледнијих) медија нису ничије, па ни холивудске крпене лутке. Једни без других не можемо, па када је већ тако, новинарима се морају обезбедити достојанствени услови за рад и приступ звездама присутним на фестивалима. Јер зашто иначе на њих долазе?

До овог тренутка није познато како је реаговао Џони Деп на наслове да су му новинари напустили интервју, али да је читава ствар попримила непријатне обрисе сведочи и чињеница да је пи-ар агенција отказала све активности заказане за сутрадан. Штета по филм о седамдесетдвосатном вртлогу у животу великог сликара Амадеа Модиљанија познатог као Моди, током низа хаотичних догађаја на улицама ратом разореног Париза 1916. године – већ је начињена. Многи су избегли да пишу о Деповом „Модију” иако је реч о филму који може да прирасте за срце публике.

Лично, најинтересантније ми је то што је Џони Деп тако отворено копирао Емира Кустурицу, делимично и Џима Џармуша. Толико је Кустуричиних референци у „Модију” које се не дају сакрити. Додуше, Деп то ни не крије. У прес-материјалу чак отворено каже: „Желео сам да уђем у Модијев свет, да одведем публику у срце приче да доживи прљавштину, лепоту, хорор, романсу, хумор. Све то, што је интимније могуће. Био сам инспирисан радом својих драгих пријатеља Емира Кустурице и Џима Џармуша, који никада нису далеко од мојих мисли када је у питању светска кинематографија. Желео сам да испричам универзалну причу о љубави, уметности и одбацивању, како би свако, без обзира ко, шта, где и зашто, могао да пронађе нешто са чиме ће се рвати, удружити се и повезати се у том бесконачном сплету који познајемо само као живот. Као постојање и сам резултат стварања...”

Лик једног од најбоемскијих уметника 20. века Амадеа Модиљанија у филму тумачи Рикардо Скамарчо, а у улози америчког колекционара Мориса Гангната појављује се Ал Пачино. Пројекат „Моди” је заправо већ деценијама у Пачиновом власништву и он је био тај који га је лично понудио за режију Џонију Депу. И није погрешио. За разлику од његовог редитељског дебија – филма „Храбри”, који је снимио пре 27 година, са „Модијем” је показао и извесну редитељску зрелост. Разумљиво је и што му је личност Модиљанија блиска. И Деп је попут Модиљанија био увек у милости свог талента, али у великој немилости своје живописне и необуздане природе.

Џони и његов „Моди”, руку подруку, крећу на међународно путовање. После Сан Себастијана биће виђени и на фестивалу у Риму, где ће Џонију Депу бити уручена награда за свеукупну каријеру.