Незадовољство у здању на Ист Риверу

„Организација уједињених нација (ОУН) није светска влада која има моћ да доноси одлуке и да те одлуке спроводи. Овај високи форум само је барометар стања у међународним односима”, пише Фјодор Лукијанов, руски политички аналитичар и директор Међународног дискусионог клуба „Валдаи”. „То значи да ОУН функционишу нормално када су светска дешавања релативно организована, другим речима, када у међународним односима делује ефикасна хијерархија. Тренутно, те хијерархије нема. Шта више, преовлађујуће расположење у односима у свету могло би се окарактерисати као – неагресивно бунтовништво. Али, иако не постоји истинска жеља за ’светском револуцијом’, убрзано расте одбацивање и саме идеје о досадашњој послушности.”

Прошлонедељно заседање у седишту Светске организације у Њујорку показало је сву разједињеност савременог света, па и конфузију у схватањима шта је узрок свему и како променити садашње стање. У само неколико година преоптерећени смо оружаним сукобима, како на локалном, тако и на међународном плану. Дошли смо до саме ивице трећег светског рата и нуклеарне катаклизме. Страдају цивили, посебно деца, руше се домови, привреде посустају...

Свет створен после Другог светског рата више не функционише, истрошен је. Превазишло га је све што је настало у протеклих осам деценија, у правној, економској, индустријској, енергетској сфери, у смислу људских права, нових схватања. Са говорнице у здању на Ист Риверу чуло се више жалопојки него конкретних предлога како се извући из хаоса који су наметнули крај униполарног света и до сада незабележен технолошки напредак.

Нови велики играчи, пре свих Индија и земље исламског света с правом захтевају да буду питани о сопственој будућности. Афрички континент тражи своје место, јужноамерички такође... Баланс моћи је поремећен. Нервоза је све већа. Савет безбедности, тачније његових пет сталних чланица са правом вета, блокиран је супротстављеним одлукама и захтевима појединачних моћних земаља. Чак и документи предвиђени за усвајање, као што су Декларација о будућим генерацијама или она о дигиталном свету, имају тек статус оквира у којем би требало сви да се понашају.

Како коментаришу познаваоци: „Учесници овог процеса су протеклих дана посебно били осетљиви на изговорене и написане речи, и супер осетљиви на покушаје да им се од стране појединих земаља, или група земаља, измакне тло испод ногу.” Неповерење је, по многима, главна карактеристика овогодишњег заседања. А свет не може да стоји у месту.

Реално одсуство моћи које је досадашњи међународни систем заснован на резултатима светских ратова (оружаних и идеолошких) изградио, пробудило је наду да би и они који су до сада морали немо да сагињу главу могли да се прену и захтевају своја права. Проблем је како створити нове параметре понашања, подстицајне за савремено друштво. Ратови свакако нису решење, што се види и у Украјини и на Блиском истоку.

Главно питање које се стога намеће је: како повратити углед и моћ највишег светског тела израженог, превасходно, кроз Савет безбедности. За то је потребна сагласност свих његових чланица. Тешко је замислити да би се САД, Русија, Кина, Велика Британија, Француска добровољно одрекли својих прерогатива и уступили их некоме другом. А и зашто би. Посебно у одсуству могућности општег глобалног изјашњавања о темељним стварима као што су територијални интегритет или право на самоопредељење. Уместо тога наметнуте су којекакве „зелене агенде”, ЛГБТ права и слично.

Садашње међународно право засновано је на западној политичкој култури и начину размишљања, на хегемонији САД и савезника. А, објективно, реч је о – мањини. Управо стога, да би се било шта конкретно променило, потребно је поћи „од главе”. Тачније од реформе Савета безбедности. У овом тренутку спремности за то нема, што и узрокује видну неефикасност Светске организације.

Подсетимо, некадашње Друштво народа, створено на резултатима Првог светског рата, претворило се пред почетак Другог рата у – дебатни клуб. Да ли се слично дешава и са садашњим Уједињеним нацијама? И да ли нам предстоји нови Велики рат? Судећи према комешањима на свим светским меридијанима, све је могуће. Изгледа да нас од коначне одлуке дели само сазнање о заједничкој тоталној пропасти. Тачније, страх да из свега можда нећемо изаћи као победник.

А данас није само моћ та која одлучује. Најезда имиграната у најбогатије државе света, посебно Европе, мења структуру становништва земаља домаћина, начин размишљања, понашања, верска гледања, потребе... То никакав Савет безбедности не може да спречи. Може тек да помогне да се ствари одвијају у неким разумним границама и уз свеопште узајамно поштовање.