Највеселији ноћни програм

Некада је највеселије свратиште младих Београђана и оних који су се тако осећали био клуб Академског културно-уметничког друштва „Бранко Крсмановић” које је столовало у Балканској 4, испод редакције „Студента” (у здању заборављених биоскопа „20. октобар”), са понудом која никога није остављала равнодушним, а састојала се од дружења, песме и игре. Памти се и понеко прошверцовано „унуче”, оно дечје паковање жестоког пића од два децилитра, мада без последица које би градски пакосници очекивали. У том здању нису живели станари, па ни целодневни жамор, нити музика с песмом што се орила до јутра нису сметали ником?!

Зато је „Крсманац” постао важан оријентир у градском земљопису.

Највећа посета забележена је у ноћи између суботе и недеље, 26. и 27. марта 1983. године, али не да би чланови и симпатизери први пут померали казаљке часовника са 2 на 3, него како би раном зором осмотрили мамурне суграђане што су поспано бауљали београдским улицама, мада не као вредни ранораниоци, већ више налик одоцнелим ноћницима. Срећом, беше недеља, иначе...

И обичним данима тај клуб је био посећен јер се из њега лакше хватао последњи аутобус јавног градског превоза на станици Теразије, испред баште хотела „Москва”, који је око 2 после поноћи сакупљао беспослене и одвозио у њихове периферијске кошмаре.

Алеја великана

У сали клуба и у оноликој гужви успешне музичке и глумачке каријере започело је неколико уважених личности наше културне сцене, а шапутало се да је онде својевремено наступао и професор др Душан Цвејић, супруг наше примадоне Бисерке (оснивач фонијатрије коју је предавао специјализантима као засебан предмет). Ту би понекад запевала и Радмила Бакочевић, а неким нашим глумцима зачета је успешна каријера, као и играчима фолклора који су претходно свршили балетске школе... Наиме, при Крсманцу је био хор „Обилић” основан давне 1884 (који је скупа са хором „Колегијум музикум” водила Даринка Матић Маровић, некада ректорка Универзитета уметности и деканка Факултета музичке уметности) и четрдесет година млађе Академско позориште, а пратећи народни и забавни оркестар, са повременим освртом на озбиљну музику а богме и џез, подразумевали су се.

Само једном су чланови хора са диригентом поскидали веселу одећу и упарадили се у свечане тоге, када су 25. маја (а не 7. свибња) приведени на ноге „највећем љубитељу забаве младих свих наших народа и народности” и затеченом дипломатском кору, па је припити Крцун направио скандал јер је међу члановима АКУД-а препознао сина једног „непријатеља народа”, коме је сва имовина увелико конфискована, а он већ три године искијавао грехе у Борском руднику. Спасао га је Александар Ранковић, а Слободан Пенезић се до зоре истрезнио, али доцкан, па му је и то уписано на рабош грехова који су наплаћени 1964. на Ибарској магистрали (њему, али не и његовом сапутнику Бранку Пешићу, за кога се, као и за Слободана, говоркало да је пред другом Старим храбро и наглас причао без длаке на језику). Заиста су чудни путеви господњи.

Сенке заборава

Стари „Крсманац” је изгледа упристојио радно време... или се то само причињава бившим академцима, данас чичиштима којима је давно одзвонио фајронт, па преживљавају пребирајући по слатким успоменама.

Али, ако би „Крсманац” поново одшкринуо своје двери, њима би, као следбеницима хер Алојза Алцхајмера, приступ био забрањен. Чак ни за лек! Јер, не би ваљало да се некадашње састајалиште младих због обнављања заборављених успомена премеће у геронтолошки центар.