Najveseliji noćni program

Nekada je najveselije svratište mladih Beograđana i onih koji su se tako osećali bio klub Akademskog kulturno-umetničkog društva „Branko Krsmanović” koje je stolovalo u Balkanskoj 4, ispod redakcije „Studenta” (u zdanju zaboravljenih bioskopa „20. oktobar”), sa ponudom koja nikoga nije ostavljala ravnodušnim, a sastojala se od druženja, pesme i igre. Pamti se i poneko prošvercovano „unuče”, ono dečje pakovanje žestokog pića od dva decilitra, mada bez posledica koje bi gradski pakosnici očekivali. U tom zdanju nisu živeli stanari, pa ni celodnevni žamor, niti muzika s pesmom što se orila do jutra nisu smetali nikom?!

Zato je „Krsmanac” postao važan orijentir u gradskom zemljopisu.

Najveća poseta zabeležena je u noći između subote i nedelje, 26. i 27. marta 1983. godine, ali ne da bi članovi i simpatizeri prvi put pomerali kazaljke časovnika sa 2 na 3, nego kako bi ranom zorom osmotrili mamurne sugrađane što su pospano bauljali beogradskim ulicama, mada ne kao vredni ranoranioci, već više nalik odocnelim noćnicima. Srećom, beše nedelja, inače...

I običnim danima taj klub je bio posećen jer se iz njega lakše hvatao poslednji autobus javnog gradskog prevoza na stanici Terazije, ispred bašte hotela „Moskva”, koji je oko 2 posle ponoći sakupljao besposlene i odvozio u njihove periferijske košmare.

Aleja velikana

U sali kluba i u onolikoj gužvi uspešne muzičke i glumačke karijere započelo je nekoliko uvaženih ličnosti naše kulturne scene, a šaputalo se da je onde svojevremeno nastupao i profesor dr Dušan Cvejić, suprug naše primadone Biserke (osnivač fonijatrije koju je predavao specijalizantima kao zaseban predmet). Tu bi ponekad zapevala i Radmila Bakočević, a nekim našim glumcima začeta je uspešna karijera, kao i igračima folklora koji su prethodno svršili baletske škole... Naime, pri Krsmancu je bio hor „Obilić” osnovan davne 1884 (koji je skupa sa horom „Kolegijum muzikum” vodila Darinka Matić Marović, nekada rektorka Univerziteta umetnosti i dekanka Fakulteta muzičke umetnosti) i četrdeset godina mlađe Akademsko pozorište, a prateći narodni i zabavni orkestar, sa povremenim osvrtom na ozbiljnu muziku a bogme i džez, podrazumevali su se.

Samo jednom su članovi hora sa dirigentom poskidali veselu odeću i uparadili se u svečane toge, kada su 25. maja (a ne 7. svibnja) privedeni na noge „najvećem ljubitelju zabave mladih svih naših naroda i narodnosti” i zatečenom diplomatskom koru, pa je pripiti Krcun napravio skandal jer je među članovima AKUD-a prepoznao sina jednog „neprijatelja naroda”, kome je sva imovina uveliko konfiskovana, a on već tri godine iskijavao grehe u Borskom rudniku. Spasao ga je Aleksandar Ranković, a Slobodan Penezić se do zore istreznio, ali dockan, pa mu je i to upisano na raboš grehova koji su naplaćeni 1964. na Ibarskoj magistrali (njemu, ali ne i njegovom saputniku Branku Pešiću, za koga se, kao i za Slobodana, govorkalo da je pred drugom Starim hrabro i naglas pričao bez dlake na jeziku). Zaista su čudni putevi gospodnji.

Senke zaborava

Stari „Krsmanac” je izgleda upristojio radno vreme... ili se to samo pričinjava bivšim akademcima, danas čičištima kojima je davno odzvonio fajront, pa preživljavaju prebirajući po slatkim uspomenama.

Ali, ako bi „Krsmanac” ponovo odškrinuo svoje dveri, njima bi, kao sledbenicima her Alojza Alchajmera, pristup bio zabranjen. Čak ni za lek! Jer, ne bi valjalo da se nekadašnje sastajalište mladih zbog obnavljanja zaboravljenih uspomena premeće u gerontološki centar.