Ђоковићев печат на сезону

Руси сматрају да су њихови тенисери Марат Сафин и Николај Давиденко антиподи. Првом, својевремено најбољем тенисеру на свету, природа је дала све. Другом, данас водећем међу узданицама Русије, не, али он није чекао њену милост.

По мишљењу Руса, најбоље би било накалемити Давиденкову главу на Сафиново тело. Била би то својеврсна руска тениска утопија Федерер-Надал. Сафин је по ко зна који пут заглибљен у осредњост, па једино може да се узда у Давиденкову главу, скројену по мерама немачке педантности и упорности, будући да је детињство провео у Диселдорфу.

Давиденко је, нема сумње, светска класа у тенису. То је најзад потврдио у финишу ове сезоне, збацујући са себе љагу да су његова просечна игра и чести порази зарад шуровања с великим кладионицама. Многобројни поклоници „белог спорта” поново су видели Давиденка који, по неком немачко-руском моделу, лети по терену као месершмитом и бије рекетом као из каћуше. И Руси су опет почели да га обожавају, али и да жале што је Сафин одрастао у Шпанији, а не у Немачкој.

Али, против тог Сафина Новак Ђоковић је доживео највеће разочарање ове године, када је као велики претендент изгубио с 3:0 у другом колу у Вимблдону, а оваквог Давиденка је тукао двапут за пет дана на завршном турниру сезоне у Шангају, други пут у финалу. Јесте, руку на срце, Сафин на Вимблдону био изненађујуће препорођен и разгоропађен, онај стари Сафин који је, опште је мишљење, једини могао да спречи Федерера још у темељима његове неприкосновене ере. Али, није игра Сафина, који је потом догурао и до полуфинала, била толико запањујуће добра колико наш ас на том мечу није личио на себе.

Ђоковић је стандард својој игри поставио на Међународном првенству Аустралије почетком године, када је деловао урагански, па трофеј, једноставно, није могао да измакне, све и што му се у полуфиналу на путу нашао још увек моћни Федерер, бранилац трофеја. По тим мерилима упоређивали смо Ђоковићеву игру потом и није чудо што је у Шангај испраћен с неверицом, иако би, несумњиво, словио за једног од главних фаворита и да најбољи тенисер на свету Надал није отказао учешће због повреде. Ђоковић ни у финишу ове сезоне није деловао уверљиво, а пут до трона у Шангају, где је лане на дебију изгубио сва три меча, без освојеног сета, водио је преко играча који су на два последња турнира мастерс серије оставили кудикамо бољи утисак од њега.

Ђоковић у Шангају није имао снагу оркана као на мелбурнском турниру за „грен-слем”, то је сигурно, али је тријумфовао. Изгледа сада као да се све време у смирај сезоне психички оштрио само за тај изазов, по цену пораза и у финалу у Бангкоку, и на мастерсима у Мадриду и у париском „Берсију”. У Шангају је његову врхунску класу подупро инат и чврста решеност да се покаже у најбољем светлу.

Сада, када је спуштена завеса на сезону, једина горчина је што већ у овој години није остварио зацртани циљ, а то је да се с трећег места помакне на друго. После расплета у Шангају и Федерерове немоћи да преброди такмичење у групи, остаје жал што Ђоковић није савладао и Француза Цонгу, што би му донело још 100 бодова. Лепо, међутим, изгледа видети и његово име на само десет бодова иза Федерера, који ма колико да је посустао, остаје велики и неупоредив. Ђоковић има велику прилику да већ у одбрану трона у Мелбурну пође као боље пласирани од швајцарског аса, јер ће почетком јануара бити први фаворит у Бризбејну (у пару ће играти са средњим братом Марком), док ће Федереру прво искушење бити „грен-слем” турнир. Испало је тако. Терао је Надала, а истерао Федерера. Ускоро ће пред њим опет бити шпански бик, али једино још он.