Đokovićev pečat na sezonu

Rusi smatraju da su njihovi teniseri Marat Safin i Nikolaj Davidenko antipodi. Prvom, svojevremeno najboljem teniseru na svetu, priroda je dala sve. Drugom, danas vodećem među uzdanicama Rusije, ne, ali on nije čekao njenu milost.

Po mišljenju Rusa, najbolje bi bilo nakalemiti Davidenkovu glavu na Safinovo telo. Bila bi to svojevrsna ruska teniska utopija Federer-Nadal. Safin je po ko zna koji put zaglibljen u osrednjost, pa jedino može da se uzda u Davidenkovu glavu, skrojenu po merama nemačke pedantnosti i upornosti, budući da je detinjstvo proveo u Diseldorfu.

Davidenko je, nema sumnje, svetska klasa u tenisu. To je najzad potvrdio u finišu ove sezone, zbacujući sa sebe ljagu da su njegova prosečna igra i česti porazi zarad šurovanja s velikim kladionicama. Mnogobrojni poklonici „belog sporta” ponovo su videli Davidenka koji, po nekom nemačko-ruskom modelu, leti po terenu kao meseršmitom i bije reketom kao iz kaćuše. I Rusi su opet počeli da ga obožavaju, ali i da žale što je Safin odrastao u Španiji, a ne u Nemačkoj.

Ali, protiv tog Safina Novak Đoković je doživeo najveće razočaranje ove godine, kada je kao veliki pretendent izgubio s 3:0 u drugom kolu u Vimbldonu, a ovakvog Davidenka je tukao dvaput za pet dana na završnom turniru sezone u Šangaju, drugi put u finalu. Jeste, ruku na srce, Safin na Vimbldonu bio iznenađujuće preporođen i razgoropađen, onaj stari Safin koji je, opšte je mišljenje, jedini mogao da spreči Federera još u temeljima njegove neprikosnovene ere. Ali, nije igra Safina, koji je potom dogurao i do polufinala, bila toliko zapanjujuće dobra koliko naš as na tom meču nije ličio na sebe.

Đoković je standard svojoj igri postavio na Međunarodnom prvenstvu Australije početkom godine, kada je delovao uraganski, pa trofej, jednostavno, nije mogao da izmakne, sve i što mu se u polufinalu na putu našao još uvek moćni Federer, branilac trofeja. Po tim merilima upoređivali smo Đokovićevu igru potom i nije čudo što je u Šangaj ispraćen s nevericom, iako bi, nesumnjivo, slovio za jednog od glavnih favorita i da najbolji teniser na svetu Nadal nije otkazao učešće zbog povrede. Đoković ni u finišu ove sezone nije delovao uverljivo, a put do trona u Šangaju, gde je lane na debiju izgubio sva tri meča, bez osvojenog seta, vodio je preko igrača koji su na dva poslednja turnira masters serije ostavili kudikamo bolji utisak od njega.

Đoković u Šangaju nije imao snagu orkana kao na melburnskom turniru za „gren-slem”, to je sigurno, ali je trijumfovao. Izgleda sada kao da se sve vreme u smiraj sezone psihički oštrio samo za taj izazov, po cenu poraza i u finalu u Bangkoku, i na mastersima u Madridu i u pariskom „Bersiju”. U Šangaju je njegovu vrhunsku klasu podupro inat i čvrsta rešenost da se pokaže u najboljem svetlu.

Sada, kada je spuštena zavesa na sezonu, jedina gorčina je što već u ovoj godini nije ostvario zacrtani cilj, a to je da se s trećeg mesta pomakne na drugo. Posle raspleta u Šangaju i Federerove nemoći da prebrodi takmičenje u grupi, ostaje žal što Đoković nije savladao i Francuza Congu, što bi mu donelo još 100 bodova. Lepo, međutim, izgleda videti i njegovo ime na samo deset bodova iza Federera, koji ma koliko da je posustao, ostaje veliki i neuporediv. Đoković ima veliku priliku da već u odbranu trona u Melburnu pođe kao bolje plasirani od švajcarskog asa, jer će početkom januara biti prvi favorit u Brizbejnu (u paru će igrati sa srednjim bratom Markom), dok će Federeru prvo iskušenje biti „gren-slem” turnir. Ispalo je tako. Terao je Nadala, a isterao Federera. Uskoro će pred njim opet biti španski bik, ali jedino još on.