СЛОБОДА НАРОДУ

Имам неодољиву потребу да ометам Ђорђа Вукадиновића у намери да, као самопрокламовани званични тумач подсвесних жеља (у свом тексту у "Погледима", 23. октобра), изокреће значење туђих речи како би њихове ауторе убацио у примитивни жрвањ овдашњег политикантства, а себи укњижио нов страначки поен.

Не би колега, верујем, само из сујете тако опширно реаговао на две реченице које сам му посветио у тексту "Химлеров рођендан". Зашто је чекао две недеље да се огласи, не знам. Или га је подсетило, или му је недостајала инспирација за тему, па је своју колумну која се хонорише посветио колумни од које живим. Како год било, ја о колеги две реченице, он цео текст. Задржаћу пропорцију. У свом редовном термину.

Одмах да разјасним: не бих уопште полемисао да се ради о различитим виђењима једног социјалног феномена као што је нацизам. Волим да прочитам ставове с којима се не слажем. Уважавам их и, нека записнички буде констатовано, не одговарам на критике које изражавају мишљење супротно мом.

Проблем је у томе што је сроченије г. Вукадиновића "Смрт фашизму" – не знам зашто то под наводима – углавном очишћено од мисли. Простор је попуњен несувислим логичким закључцима, непознавањем историјских чињеница и, што је најопасније, агитпроповским инсинуацијама.

Колега каже да Ненада Чанка и Горана Давидовића није изједначио већ само упоредио "два љуто завађена новосадска фирера". Мора да су му се побркали живци. Сем уколико не налази неки дуализам у појму "фирер". Као "фирер са људским ликом", па "фирер демократског строја" или "баш фирер". Зарад дневно-политичког надметања Ђ. В. их је, по мом разумевању, изједначио чињеницом да је обојицу назвао фирерима.

Кад се бусола размагнетише, онда све иде до врага. Проницљиви колега даље каже да први вуче на италијанску, а други на немачку варијанту "крипто-фашизма". Можда се нова српска политичка мисао, којом се бави, није толико враћала у прошлост, али заиста бих од медијског стахановца који амбициозно ради на посвећивању маса очекивао да зна да је у Италији постојао фашизам, а у Немачкој националсоцијализам.

Но, није поента у историји. Ради се о провереном извођачу савремених радова који сваки повод користи да препознатљиво популарише једно страначко мишљење, а дискредитује сва друга. Немам ништа против. Под условом да се не скрива. Што ионако тешко успева.

Тако Ђ. В. долази до моје формулације Чанка као "трагичног хероја" два новосадска митинга, антифашиста и неонациста. Згранут је што сам се усудио да неког ко је "са штапом у руци храбро кренуо у обрачун против нових нациста" назовем херојем. Нећете ме, колега, увући у ту игру. Па да испадне да ја – подразумева се ко зна у чије име – браним лик и дело Н. Ч.

Могу о Чанку да мислим шта ми је воља, да сматрам да је митинг део његовог политичког маркетинга, али браним поворку коју је повео. Као што сам критиковао скромно присуство ДС-а и одсуство других великих странака, попут ДСС-а. Као што ваљда имам право да не идем на Равну и друге мокре горе.

Пошто је чуо да је цинизам одлика интелигентних, Вукадиновић ми приписује да групу новосадских маргиналаца проглашавам за "смртну опасност" по младу српску демократију. Којешта. Неонацисте не ниподаштавам као продукт времена у коме живимо, али овој демократији више прете многе друге појаве, укључујући и памфлете по новинама. Зато, за разлику од Ђ. В. који искрено верује да у Србији нема правих фашиста, остајем код става да је боље да верујем да десних екстремиста има него да их нема.

Е сад долази део због кога се Вукадиновић сетио, или га сетило, да пише на ову тему. Колега се прерушио у Шамполиона па дешифрује осећања која сам "сакрио" када сам Н. Ч. назвао "трагичним" јер је (цитат из текста Б. Ј.) "потонуо у сопственој, недоказаној причи о ‘ескадронима смрти’ иза којих стоји ДСС".

Да би искористио прилику и бранио ДСС, који уопште није био тема "Химлеровог рођендана", колега ме ставља на кауч па без иоле талента за психоанализу закључује да из мог текста "логички следи" да се "Чанкова ‘трагика’ састоји у томе што није успео да докаже своју – иначе истиниту – тврдњу о Коштуничиним ‘ескадронима смрти’, односно о томе да се иза ‘Националног строја’ заправо крије ‘омладина ДСС-а са лажном личном картом’".

Браво мајсторе! Наставио бих да Ђ. В. чувам у сивој можданој маси, али јавност речи ми налаже да одговорим јер провидно покушава да преко мене поентира. Када би хтео, или смео, колега би се заиста држао логике. Н. Ч. је "трагичан" јер је антифашистима учинио медвећу услугу када је – заслепљен политичким играријама, предизборним калкулацијама, страначким рејтинзима и хобсовским ратовањем – допустио да га те ствари понесу на потпуно неодговарајућем месту.

Да ли сам довољно јасан? Н. Ч. је у мом тексту "трагичар" не зато што није успео да докаже везу фашиста и ДСС-а, већ зато што је, политички неодговорно, све и свашта убацивао у контекст овдашњих заморних политичких натезања. Као што то ради Ђ. В.

Колега даље тврди да писање о неонацистима и скинхедсима руши имиџ Србије. Није он једини који би да се "у овом осетљивом моменту косовских преговора" о свему ћути. Све ми мирише на ону коминтерновску флоскулу: "није сада тренутак, међународна ситуација се интензивира".

Независни аналитичар лако напушта почетни мотив и кличе: Видите да хоће да нам узму Косово, а Јакшић тамо о неким десничарима које је Србија кроз историју држала на периферији. Не, не. Нисам поколебан. Не бих да погубим оријентире због Вукадиновићеве димне завесе. Понављам да је добро што на време дижемо глас против милитантне деснице, колико год била маргинална.

Данас их је мало, превентивно сам упозорио поводом неонациста, јер ако их пустимо сутра ће их бити више. А разних Ђ. В, који тврде да је десних екстремиста овде "одувек било мало", данас је много. Надам се да ће их сутра бити мање. На ту тему обећавам да нећу бити докон.

Пошто видим да Ђ. В. има ону препознатљиву потребу колумнисте у цивилу да ме сврста у неку (стимулисану) групу, а није у томе једини, могу да га разочарам. Не идем по кабинетима. Немам важне ручкове по ресторанима. Наравно да имам своје политичке наклоности, али не у функцији. Да је друкчије, верујте ми, био бих боље пласиран. Барем у неком управном одбору. Има Ђ. В. већ начина да то провери.

Г. Вукадиновићу, ’ајте да се не правимо да не знамо о чему се ради. Користите повод за политичке дискредитације и поентирања. Маните се мене јер мени не можете ни да одузмете ни да додате гласове. Ако већ хоћете, држите се Н. Ч. Рушите га, раскринкравајте "Бенита у ‘еврорегионалистичкој’ обланди". Пратите своју мисију.

Суфлери ће свакако бити задовољни. А вероватно и Н. Ч. коме из нехата дижете рејтинг заверенички закључујући да "неко, негде" мисли да треба "сачувати Чанка". Слутим да то није требало да буде циљ. Да сам неким случајем лидер странке чији je Ђ. В. колумнистички портпарол, захвалио бих му се на сарадњи.

П. С.

Полемика је отворена јер сам цитирао две реченице Ђ. В. Што се мене тиче, она је овим затворена. А уколико Ђ. В. свој колумнистички термин поново инспиративно посвети мојој маленкости, био би ред да ми уступи половину сасвим пристојног хонорара.