Утицај америчких избора на Балкан

Док се Сједињене Државе спремају за следеће председничке изборе, на Балкану, посебно у Србији, има много питања о импликацијама исхода избора на регион. Било да је реч о победи Камале Харис или повратку Доналда Трампа, преовлађујући осећај неизвесности остаје у вези с тим како ће се спољна политика САД прилагодити, ако се уопште прилагоди, дуготрајним геополитичким изазовима на Балкану. Међутим, дубља анализа открива нам да, без обзира на то ко освоји Белу кућу, мало је вероватно да ће америчка спољна политика према Балкану и Србији доживети знатне промене. Разлог не лежи у политичким преференцијама појединачних лидера, већ у замршеној, институционализованој природи креирања америчке спољне политике, која даје приоритет стабилности, дугорочним циљевима и утврђеним интересима.

Приступ САД спољној политици, посебно у регионима попут Балкана, обликован је дубоко укорењеним оквиром институционалног доношења одлука. За разлику од перцепције да председник искључиво диктира спољну политику, одлуке о међународним односима су производ координације између више актера – Конгреса, Стејт департмента, Пентагона, обавештајних агенција и разних саветодавних тела. Ове институције усклађују се како би осигурале степен континуитета који превазилази политичке опредељености.

Трајни став САД према Балкану – подржавање регионалне стабилности, промовисање демократског управљања и подржавање евроатлантских интеграција – опстао је и кроз демократску и републиканску администрацију. На пример, под председником Џорџом В. Бушом, републиканцем, САД су подржавале независност Косова и активно су се укључиле у преговоре о будућности региона. Тај став се није променио током Обамине администрације, нити се поколебао под председником Бајденом. Ова доследност наглашава стратешки приоритет Сједињених Држава за спречавање сукоба у историјски нестабилном региону.

Кад је реч о Србији и Косову, у Вашингтону постоји јасан и дугогодишњи консензус. САД признају независност Косова и ово признање чини камен темељац њихове регионалне политике. Упркос периодичним променама у реторици – као што је нагласак Доналда Трампа на економској нормализацији током његовог мандата – фундаментална позиција САД остаје непромењена: Косово се сматра независним ентитетом, а сви напори посредовања САД усмерени су на обезбеђивање стабилности између Србије и Косова, а не на поновно отварање питање статуса.

Слично томе, америчка политика према Босни и Херцеговини остала је непоколебљива. Узастопне администрације појачале су подршку Дејтонском споразуму, залажући се за територијални интегритет Босне и Херцеговине, истовремено залажући се за реформе за унапређење њене интеграције у Европску унију и НАТО. Чак и под Трамповим више изолационистичким приступом спољне политике, који је минимизовао учешће САД у разним међународним институцијама, САД нису повукле своју подршку крхкој државности Босне и Херцеговине.

Разлог за ову трајну доследност у спољној политици САД лежи у сложености америчког управљања. За разлику од многих земаља у којима лидер има једнострану контролу над спољним пословима, Сједињене Државе делују кроз лавиринт провере и равнотеже. Кључне спољнополитичке одлуке захтевају не само председников допринос, већ и сагласност и учешће Конгреса, утицајних лобија, истраживачких центара, па чак и правосуђа у одређеним случајевима.

Овај вишеструки систем осигурава да, чак и с променама у руководству, спољна политика САД остане чврсто утемељена на ширим, дугорочним националним интересима. На пример, упркос разликама у тону и приступу, америчка политика у вези с умешаношћу Русије у Источну Европу није се суштински променила између Обамине и Трампове администрације, или сад под Бајденом. Обе стране препознају стратешку неопходност обуздавања руског утицаја, принципа који се протеже и на Балкан, где је политика САД осмишљена да ограничи злонамерни спољни утицај, посебно из Москве.

Док Сједињене Државе играју виталну улогу у одржавању стабилности на Балкану, све је очигледније да је будућност региона везана за Европу. САД остају кључни актер, посебно кад су у питању безбедносни проблеми, али амерички креатори политике већ дуго виде Европску унију као примарни покретач дугорочне интеграције Балкана. У ствари, доследна порука Вашингтона и Бриселу и регионалним лидерима била је да је ЕУ природни дом за Балкан и да су европске интеграције најсигурнији начин да се обезбеди мир, просперитет и стабилност.

Нажалост, одговор Европе је био мање него задовољавајући. Криза лидерства унутар Европске уније, праћена унутрашњим несугласицама, успорила је процес интеграције Балкана. Политички интереси често надмашују дугорочним стратешким разматрањима, о чему сведоче фактички заустављени преговори о приступању Србије, Албаније и Северне Македоније. Унутрашње поделе у Европској комисији, у комбинацији с оклевањем појединих држава чланица да се обавежу на даље проширење, оставиле су Балкан у стању неизвесности.

Ова неодлучност оставља вакуум, који су Русија и Кина биле више него спремне да искористе. Блиске везе Србије с Русијом, подстакнуте заједничким словенским идентитетом и историјском војном сарадњом, као и растуће економско присуство Кине кроз инфраструктурне инвестиције, илуструју опасност од дужег оклевања ЕУ. Што ЕУ дуже одлаже обезбеђивање јасног и достижног пута за интеграцију Балкана, регион постаје подложнији утицају ових спољних сила.

Важно је схватити да Сједињене Државе немају интерес да дозволе да се Балкан претвори у још једну зону сукоба у Европи. Амерички креатори политике сматрају регионалну стабилност кључном за спречавање већих геополитичких тензија. Ово је основа америчке стратегије, без обзира на то ко је у Овалном кабинету.

На пример, под вођством републиканаца и демократа, САД су интервенисале дипломатски, а понекад и војно, како би спречиле избијање сукоба у Европи или помогли у решавању сукоба – од Босне деведесетих година прошлог века до садашње кризе у Украјини. Рат на Балкану не само да би пореметио регион, већ би имао и шире импликације по европску и трансатлантску безбедност. Стога ће свака будућа администрација, било да је реч о госпођи Харис или Трампу, одржавати политику обезбеђивања стабилности на Балкану, са свеобухватним циљем избегавања даље дестабилизације у Европи.

Једна од критичних препорука за Балкан је да њихова бурна историја служи као подсетник на грешке из прошлости, а не као план за будуће одлуке. Болна сећања на етничке сукобе, националистички екстремизам и страну интервенцију требало би да охрабре лидере да траже пут сарадње и интеграције, а не конфронтације. Историја подела и сукоба на Балкану више не може служити као изговор за неделовање или назадовање у ауторитаризам.

У овом тренутку земље региона морају дати предност својој будућности у односу на прошлост. САД могу да пруже подршку, али главни подстицај за промене мора доћи из самог региона – и из Европе.

На крају крајева, судбина Балкана није у Вашингтону, већ у Бриселу. САД ће наставити да промовишу регионалну стабилност и да се боре против злонамерних утицаја из Русије и Кине, али Европа је та која мора да преузме вођство у интеграцији региона у свој институционални оквир. Без одлучне акције ЕУ, Балкан ризикује да упадне дубље у орбиту спољних сила, чији су интереси супротни демократском управљању и регионалној стабилности.

Политичка одлука да се Балкан потпуно и брзо интегрише у ЕУ није само препорука, већ неопходност ако Европа жели да обезбеди свој јужни бок од све већег утицаја Русије и Кине. Без такве акције, САД ће можда морати да поново интервенишу на Балкану – овог пута, да почисти геополитички неред који је иза себе оставила европска неодлучност.

Директор Међународног института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа