Шпигл: Нема више уједињене Немачке

На Дан немачког јединства сасвим је јасно да од јединства нема ништа. Немачка је данас подељена не само на источни и западни део, већ и на засебне регионе који се међусобно не подносе.

Већ неколико месеци једна истина постаје очигледна: Немачка се цепа на Исток и Запад, а 34 године након поновног уједињења, Келн, Саксонија и Баварска се такође окрећу себи.

Тридесет четири године после поновног уједињења, мора се схватити да су Исток и Запад удаљенији него икада раније. Жељено јединство сада се јавља само у свечаним говорима. У протекле 34 године, две Немачке су се на неко време зближиле, али су се у последње време поново удаљиле.

Недостатак осећаја јединства може се видети и у бројкама: према недавно објављеној студији Герман Монитора, само трећина немачке популације изражава стабилно основно поверење у друге људе. Само четвртина немачких грађана верује да је људима стало до тога шта се дешава другима. Тек сваки осми испитаник позитивно оцењује социјалну кохезију. Аутори студије пишу да је на Истоку осећај јединства константно низак, пише „Шпигл“.

Када је почело дистанцирање? У периоду 2014–2015. године када је много избеглица стигло у земљу? Или још раније током економске кризе 2008-2009 године када је одједном било новца за банке, иако није било довољно новца за школе, мостове и стамбене јединице?

Или је то можда резултат бројних криза, пандемија, сукоба и општег осећаја фрустрације. Људи се повлаче у оно што им је познато од раније. Нема више Ангеле Меркел, која би у својој личности могла симболично да уједини земљу.

Исток и Запад делују изгубљено, као да су увучени у унутрашњи монолог. Два дела земље се међусобно не обраћају и не показују интересовање за дијалог. Размена мишљења се често више не доживљава као плодоносна.

Понекад је то једноставно немогуће, јер људи живе у тако различитим световима да више не могу да се сложе. Као брачни пар који после дуге раздвојености више не може да живи заједно.

Сада за разлику од прошлости нема ни наде да је све ово део процеса међусобног зближавања. Чујеш да неко из Келна, коме се препоручује да посети Бранденбург, одговара: Нећу да идем у ове крајеве „Алтернативе за Немачку“! А жена из Бранденбурга одговара: „Не морају да долазе, не занима ме шта мисле у Келну“. У ствари, она је Берлинка која има малу кућу у Бранденбургу и прети да ће се преселити ако „Алтернатива за Немачку“ постане превише популарна.

Изненађујуће је колико хладноратовска пристрасност прожима земљу од почетка сукоба у Украјини. На пример, министарка спољних послова Аналена Бербок (Зелени) тврди да је успех Саре Вагенкнехт на Истоку заснован на ефикасности руске пропаганде. Наравно тврдња да је „Исток је у рукама Руса“ звучи познато.

Оваквим приступом немате потребу да пажљиво анализирате сопствену политику. Неуспех „зелених“ у Бранденбургу, Саксонији и Тирингији може се приписати Путину. Баш згодно.

Руска пропаганда постоји али питање је зашто то пада на плодно тло? И зашто су сви који упозоравају на опасност од ескалације сукоба одмах означени као Путинови пропагандисти?

Страх од ескалације већи је у Источној Немачкој. То је и због чињенице да се рат дуже осећао у источним покрајинама Немачке и што су Источни Немци дуже патили од последица Другог светског рата. Многи више не желе да слушају Аналену Бербок, која у свом животу није видела ништа осим демократије, економске стабилности и нових перспектива.

Дезинтеграција је такође последица фрагментације на различите информационе светове, кругове и групе. Свако има своје изворе информација, што често само појачава сопствени поглед на свет.

Са једне стране Исток се сматра додатком Русије, а са друге, Запад се једнако често карактерише као лицемеран, декадентан и слаб. Међутим, сукоби између „Истока“ и „Запада“ нису више само борба за признање, већ борба за интерпретативни суверенитет и политички утицај. Намерно се покушава продубити јаз између два дела земље како би се придобили и мобилисали присталице. Подела између Истока и Запада постаје покретачка тачка, баш као миграција или клима. Не морате бити источни Немац да бисте ово урадили.

Драматург Хајнер Милер је 3. октобра 1990. написао да је немачко јединство анахронизам јер се регионализација одвија свуда у Европи, а метрополе постају све сличније једна другој. Можда је био у праву.

И можда се Немачка не дели на Исток и Запад, већ на многе регионе, идентитете и „мехуриће“. „Овде смо у Бранденбургу“, „Овде смо у Нојкелну“, „Ми смо у Баварској“.

Можда Немачка више не постоји?