Мали зна да пева

"Оркестар за свадбе и сахране" Горана Бреговића вратио се са гостовања у Француској које је било успешно, као и сва до сада: од Гуче до Маурицијуса. Како се у овом путујућем "вагону за забаву" већ три и по године сналази двадесетогодишњак Ален Адемовић (1987, Ниш) као замена чувеном Огњену Радивојевићу Огију; одевен у црно, уз маестра одевеног у бело, усред "стејџа". Тек је био седамнаестогодишњак када је стигла вест да ће се као певач и бубњар придружити славном музичару. Остварен сан: из анонимности у средиште бине и рефлектора.
Ако би се баш прославио песмом, на Западу би га звали Еј-Еј (иницијали А. А. су згодни за скандирање фанова). Веома је млад, биће времена и за то, ако буде довољно посвећен и ако буде учио. Има од кога. Отац Нинослав Адемовић – познат као аранжер и композитор ромске музике, део тима Горана Бреговића, сарађивао са Шабаном Бајрамовићем – увек га је уверавао да формула за успех гласи: "Један-два одсто талента, остало је рад."

Рођен у музичкој породици (мајка Јасмина, текстописац за Бобана Здравковића, Биљану Јевтић, Ацу Илића, Ољу Карлеушу, Неду Украден, Луиса и друге). Али нико се у свету шоу-бизниса није прославио због маме и тате. Алену се чини да пева од рођења, песма је долазила "изнутра", сама, кроз гласне жице и уста излазила напоље. Ко год би чуо, рекао би: "Ау, ал’ мали пева!" Певао је и пева свуда, само да то ником не смета, а тешко може да смета, јер глас му је дарован тако да га је милина чути.

Ономад га је отац затекао како ради с маказама у рукама (јер је завршио курс за модног фризера) да му саопшти: "Горан те зове на аудицију". Претходно је Горан питао свог сарадника: "Нинџа, имаш неког да зна да пева?" Отац је препоручио сина. Ален је дошао, отпевао неколико песама, већ се не сећа ни којих, било којих. Неко је рекао: "Певај као што певаш". Он другачије и не зна. Није учио.

Познато је да Брега није попустљив у послу. Или знаш, или не знаш; или јеси или ниси. Одслушао га је и отишао без коментара. "После неког времена питао је оца: ’Нинџа, је л’ твој мали свира бубњеве?’ Онда мене отац пита да ли бих волео да уђем у оркестар. Кажем да ми је то највећа жеља у животу, једва сам чекао. Дали ми Огијев бубањ без палица, узео шта је било при руци, нож у левој, а дрвену оловку у десној. Кик с леве, бас бубањ, први пут у животу сам ударио, одлупао сам неки чочек и одржао ритам, ама ни минут није прошао, а Горан је рекао: ’Мали, је л’ ти имаш пасош? Спреми визу.’ Окренуо се и отишао. Отац: ’Сине, да ти честитам, ушао си у оркестар’. Од тада сам обишао готово читав свет."

У седмој години снимио је сингл "Мали Хоселито". Од првог па до четвртог разреда основне школе упознаје се са музиком на озбиљнији начин. Родитељи се због посла селе из Ниша у Београд 1996. године. Имао је срећу да му први учитељ у основној школи "Ђура Даничић" буде Бора Кнежевић, музичар, гитариста "Свиленог конца". Упоредо је ишао и у музичку школу. Од родитеља је научио да воли музику. Тата је стручњак за ромску, а мама "све пева фантастично". Када је као шестогодишњак дошао у Београд, недостајали су му клинци из нишког комшилука, фамилија и тамошњи начин живота. У Београду је тек требало да се докаже. Савет стручњака: "Не престај да певаш у пубертету, певуши високо, свуда, у аутобусу, на улици, у таксију, свуда певај, нон-стоп". Послушао је савет и није га требало много терати. Избегавао је високо певање, да му не пукну жице, тако су му рекли. Када му је нервозна професорка музичког дала четворку, остала деца су толико протестовала, да је она напустила школу. "Не знам колики ми је дијапазон гласа, није мерен, можда две октаве, зависи какав је дан, каква емоција".

Учио је да свира клавир, али му је нешто сметало: "Терали су ме да седим исправно, а не да свирам. Само кичма – ноге, кичма – ноге, у шаци као да држиш јабуку, да имаш ударац у дирке. Синтисајзер је био лакши, тако да сам одустао од клавира..."

У опери "Кармен" Горана Бреговића игра малог зликовца званог Чаушеску. Пева, игра и свира бубањ. Вежба по десет сати дневно, ако не може са другима, неће да "цима" људе, него сам. Тата га "упрегао", учи текстове напамет и увежбава непаран ритам, једанаест осмина, седам осмина...

Мора још много да учи, мада већ зна да глас, стас и понашање нису једино од чега зависи успех на музичком небу. Још мање је то дуга коса, коју носи онако, јер му се допада.