И после Тита – Кућа цвећа

Док је био у пуној снази, Тито се неколико пута извлачио из обруча. На Сутјесци, Неретви, из пећине у Дрвару. Ни Стаљин није знао како да изађе на крај с њим. Када је отишао у вечна ловишта, тек су кренуле офанзиве како на његов лик и дело, тако и на његове споменике, углавном у бронзи, а нарочито на његов оноземаљски Врховни штаб, стациониран у Кући цвећа. Лик и дело су му поприлично замрљани, споменици и бисте су бачени у подруме или претворени у секундарне сировине. 
Али и 44 године после смрти, Јосип Броз почива „кано клисурине”. За млађе, то је део стиха некадашње химне „Хеј, Словени”. Дакле, ни да мрдне! 
Да ли је онда иницијатива градоначелника Београда Александра Шапића да врати Тита у Кумровец, одакле је дошао, а да Кућа цвећа постане место где ће почивати највећи српски великани, унапред била осуђена на пропаст? Наравно да јесте. И не само због тога што је још једну полемику о судбини Брозовог последњег коначишта пресекао председник Србије Александар Вучић, који је у интервјуу за „Политико” рекао да се то неће десити. 
– Никад нисам био велики љубитељ комуниста и комунистичког режима, али Јосип Броз Тито је део наше историје, живео је овде и сахрањен је овде и остаће део српске и југословенске државе – поручио је Вучић. 

Док би млади Вучић знао шта ће са Кућом цвећа и њеним станаром, овај Вучић је свестан да је то не само траћење времена већ и играње са живцима како браће несврстаних, тако и већег дела света који је Тита одавно прихватио као глобални бренд. Једноставно, маршал је умео да ради на свом имиџу. Веома се старао да од себе створи поп икону, као балкански микс Че Геваре и Фидела Кастра. То што је био аустријски каплар у Првом светском рату, прекомандован у Коминтерну као Стаљинов оперативац највишег ранга – кажу да је одлично пуцао из пиштоља у противнике, нарочито ако је мета била везана – а потом шеф КПЈ и вођа народноослободилачке борбе и победничке војске у Другом светском рату, није довољно да би се потпуно осветлио његов лик и историјска улога. 
Када су Енглези и Американци, уз асистенцију Стаљина, пустили краља, отаџбину и чича Дражу низ воду, Тито је умео да искористи шансу и уз помоћ Црвене армије, са партизанским снагама ослободи Југославију и спроведе комунистичку револуцију. Али ту се не зауставља, већ се одриче Стаљина и Совјетског Савеза, стекавши тиме титулу „црвеног суперстара” на Западу. 
Неће се дуго на овим теренима појавити играч такве класе који је препознавао глобалне процесе и по правилу постајао један од њихових значајнијих учесника, што је показао када је са председником Египта Абделом Насером и индијским премијером Џавахарлалом Нехруом основао Покрет несврстаних, поставши лидер трећег света. Уз глобално позиционирање, волео је жене, виски, вестерне и гајио хедонистички правац меког социјализма. Тако је Југа постала драга дестинација за холивудске звезде и сигурна кућа за терористе у коју се склањао чак и Карлос Шакал, кога је у хотелу „Метропол” приводио један од младих оперативаца тајне службе Јовица Станишић. 
Осликана противуречностима, Титова глазура је далеко превазилазила територију састављену од шест република, приказаних на грбу као буктиње, које ће се и буквално разгорети у грађанском рату после његове смрти. 
Градећи несметано култ личности и спроводећи диктатуру једнопартијског система, бравар са раскошним политичким талентом, готово лордовским, ипак ствара такав систем у којој радници самоуправљачи добијају бесплатне станове, бесплатно школство и здравство, па ће се, ако се присети, и Александар Шапић сложити како је први пут умочио своје купаће гаћице на базену на Бањици, изграђеном у таласу обнове, изградње и модернизације социјалистичке Југославије. 
Некрунисани црвени монарх, коме су поданици и партијски апартчици градили грандиозне грађевине као личне резиденције није приватизовао ниједну од тих велелепних палата, нити их је преписао својим синовима и унуцима, већ их је оставио држави, а потом су земљу преузели његови посилни, комесари, цензори и оперативци митске Удбе, стварајући нови пљачкашки систем у сенци некрофилске пароле „И после Тита – Тито”. 
Наравно да су најнеспособније кадрове у међурепубличкој подели револуционарног рада имали српски комунисти, пошто су остаци предратне грађанске и интелектуалне класе побијени у масовној одмазди коју су спровеле Титове јединице крајем 1944. и почетком 1945. године по Србији, а нарочито у Београду. Затим су се његови највиши руководиоци насилно уселили у отете виле на Дедињу, али не да би се обрачунали са уметничким сликама и стилским намештајем, стављајући их пред стрељачки строј, већ да би уживали у дивидендама тек освојене власти. 
Интересантно је да су наследници тих револуционара приватизовали та здања у освиту демократије, претворивши се од припадника црвене буржоазије у новорођену класу новобогаташа, преливајући друштвену својину у своје џепове редизајнираних шињела. Уместо одела марке ЦК, пресвукли су се у босове. Међутим, Титов унук Јошка Броз није присвојио ни једну од резиденцијалних вила, нити је Кућу цвећа преузео као породичну гробницу, живећи на идеалима свога деде који су се срушили као земља чуда коју је стварао. 
Српски историчари и интелектуалци се углавном слажу да је Титова Југославија била заправо временска црна или црвена рупа у којој су остале републике припремале терен за коначно стицање независности, док је Србија која је једина добила две покрајине, постала талац и жртва такве идеологије и такве државе. 
Али Југославију није створио Тито, већ краљ Александар после Првог светског рата, стварајући један од најконтроверзнијих пројеката у националној историји, када је Србији, као победничкој сили Великог рата, придружио остатке срушене Аустроугарске империје. 
Један од њених становника, рођен у Кумровцу, авантуриста са политичким талентом који мора да потиче од Свевишњег, иако машински радник са више кодних имена није веровао у њега, већ је чинио све да га затре, остао је то што заправо јесте. Део историје која је можда била заблуда, али коју смо живели и од које се може понешто и научити! 
То је знао и Војислав Шешељ, када је глоговим коцем почетком деведесетих година шетао Београдом, са поруком да ће најзад укокати најстрашнијег антисрпског вампира. Прагматични Воја је знао да је то немогуће учинити, али је знао нешто друго: да ће му тај перформанс донети цензус и да ће га Титов дух, његов идол из младости ране, помиловати по глави и обезбедити му улаз у парламент. 
Последњу линију одбране Куће цвећа пред војводом који је јуришао, држао је амбициозни официр ЈНА Веселин Шљиванчанин. Маршал је опет изашао из обруча, али земља коју је водио увелико је била на самрти!