Јапански камелеон

Од нашег специјалног извештача
Солун, 18. новембра – Многострани Такеши Китано, оскаровац и троструки венецијански лауреат („Ватромет”, „Лутке”, „Затоичи”), увек непредвидив, несташан и ексцентричан, у сваком случају уметник-камелеон јер је истовремено и глумац и сценариста, редитељ и продуцент, сликар и аутор телевизијских шоу-програма, дочекан је у Солуну како и доликује неком ко је у Европи одавно стекао статус култног редитеља.

У здању Олимпион, вечерас ће му бити уручен „Златни Александар” за изузетан допринос светском филму (до сада је освојио 43 награде и 25 номинација), а публика ће имати прилику да види и његово најновије дело „Ахил и корњача” с којим се јесенас премијерно представио у Венецији, понудивши поетску, хуману и визуелно раскошну драму из сликарског света, у форми провокативне полемике са јавношћу која често прецењује уметничке амбиције.

„Ахил и корњача” је поново један од оних филмова о Вама, последњи филм из Ваше „саморефлектујуће трилогије” ?

За сада је тако, уколико не пожелим да наставим са самоиспитивањем ко сам, шта сам, где сам и када сам ко. У филму „Такешијеви”, истраживао сам конфликт између Бита Такешија, дакле моје персоне као филмске звезде и Такешија Китана као приватне личности. Психолошки сам портретисао дилеме протагонисте који је изгубио осећај ко је заиста, с обзиром на то да игра много различитих улога. У „Слава филмаџији”, другом филму из трилогије, истраживао сам филмског ствараоца који се пита какав филм жели да сними, закључује да то мора бити хит и бива фрустриран чињеницом да од хита нема ништа, као што сам ја фрустриран чињеницом да нисам постао Фелини. У „Ахилу и корњачи” закључујем свеукупну унутрашњу дебату у погледу уметности и забаве. Ако си окупиран уметношћу, јасно је да ће креативни чин решити сопствене проблеме и да ће питање имам ли хит постати ирелевантно.

Ко сте Ви заправо? Двострука личност? Више Бит, мање Китано? Обрнуто?

Можда нисам филмски маестро како вас наводим да верујете. Ја сам само комичар!

Да ли зато треба да Вас, као филмског ствараоца, доживљавам мање озбиљно?

Моје филмско стваралаштво је најлуксузнија играчка коју сам икада имао, зато што је то синтеза мојих свеколиких интересовања и настојања.

Како је од звезде телевизијске „стендап” комедије Такеши постао редитељ?

Рад на телевизији у шоу „Два Бита”, током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, донео ми је многа искуства у писању сценарија и режији. Постало је природно да се ја као глумац, познат по свом „уметничком” имену Бит Такеши, озбиљније позабавим режијом и почнем да се потписујем својим правим именом. Први пут сам се као Такеши Китано потписао када сам почео да снимам „Насилног полицајца”. Наравно, у Јапану ме дуго нису доживљавали озбиљно. Сматрали су да то што радим није ништа друго до хоби суперстара комедије и забаве.

Шта им је помогло да се освесте? „Златни лав” за „Ватромет”?

Све се променило те 1997. године и у Јапану сам од оног који се у слободно време стицајем околности бави снимањем филмова, постао „светски славан филмски мајстор”!

У Јапану не баш толико вољен као Куросава?

Вољен као несташно дете! Видите, немам осећај да сам под сенком Акире Куросаве, из простог разлога што сам по оригиналној професији комичар, аутсајдер јапанског филма који је постао филмски редитељ а да није студирао режију или посећивао курсеве у организацији јапанске филмске индустрије. Чак и данас ми је тешко да се називам „јапанским филмским ствараоцем”, у правом смислу те речи.

Да сте велики поштовалац Куросаве, показали сте нам у филму „Затоичи” у којем сте му начинили омаж?

Господин Куросава је један од свега неколико редитеља које обожавам. Његове сјајно изрежиране сцене мачевања имале су невероватан утицај на читаве генерације филмских редитеља из целог света, који га стално „цитирају”. Имао сам прилику да га сретнем више пута и увек би ме охрабривао да радим то што радим, тврдећи да му се веома допада моја сировост.

Једном приликом сте ми рекли да волите Фелинија и Годара иако не умете да објасните зашто. Од Европљана сте много научили?

Први западни филм који сам икада видео био је „Феровијере” (Човек од гвожђа) Пјетра Ђермија. У биоскоп који је, тих 50-их година, био удаљен од моје куће пола сата вожње возом, одвео ме мој старији брат. Како сам са пројекције изашао тужан, јер ме је потресла беда радника коју сам видео, брат ме одвео у кафе да ме орасположи, а тамо су га напали криминалци и отели му сав новац. Морали смо да ходамо до куће читава два сата и ја сам зато све боље разумео филм чије су ми се сцене стално вртеле у глави. Било је то најтужније искуство у мом животу. Тај први сусрет са западним филмом.

Познат ми је Ваш став да је филм уметност која комбинује све остале уметничке форме. Доследни сте у томе?

Филм је сложена уметност у коју можете да укључите све друге врсте уметничких форми или елементе забаве. Колико сам у томе доследан, на публици је да каже.

Европска публика Вас обожава, овде имате статус култног редитеља, а и критичари Вас стално хвале?

Чудно је што моје филмове боље разумеју у иностранству него у Јапану, мада нисам у потпуности свестан реакција европске публике. Заправо, моје је правило да нема већег обожаваоца нити строжег критичара тандема Бит Такеши–Такеши Китано, до мене самог. Уколико бих снимио филм изнад мојих стандарда, имао бих поверења да га покажем било коме!