Палестинци постају све уморнији од рата

Годишњица рата у Гази је прошла, конфликт у Либану се интензивира, а расте неизвесност у очекивању изрaелског одговора на недавно иранско ракетирање. Блиски исток је и даље на ивици експлозије, а да ли ће до ње доћи највише зависи од премијера Бенјамина Нетанјахуа који је до сада много пута потврдио да радије иде из рата у рат него да тражи дипломатска и политичка решења.

Сви покушаји да се испослује прекид ватре који би водио ослобађању преосталих јеврејских талаца и даље су неуспешни. Стратешки циљеви Нетанјахуа и његове ултрадесне коалиције супротстављени су мировним плановима које свет покушава да реактивира. Екстремисти рат покушавају да искористе како би анектирали појас Газе, раселили 2,3 милиона Палестинаца и остварили месијанску визију библијског Израела, од реке Јордан до Средоземља. Иако то није гласно тако дефинисано, тиме се објашњава отпор који израелски премијер показује према идеји америчке администрације и земаља ЕУ да се по завршетку рата Газа преда Палестинцима – без Хамаса – и да почне да се ради на трајном решењу израелско-палестинског конфликта по формули две државе.

Време за споразум је повољније, показује и расположење становника појаса Газе. Суочени са свакодневним погибијама и хуманитарном катастрофом Палестинци постају уморни од рата. Њихова подршка Хамасу је у паду. Једно недавно истраживање показује да око 60 одсто испитаника данас сматра да је напад 7. октобра 2023. био грешка, иако убедљива већина верује да Хамас није починио злочине који су приказани на видео-снимцима тог дана. Две трећине сматра да је добро што је тај напад вратио палестинско питање у жижу пажње света.

Коначна одлука припада Нетанјахуу који не одустаје од „тоталне победе” над Хамасом, што је тешко остварљива идеја јер Хамас је, колико год милитантан и спреман на тероризам, само идеја ослобађања од израелске окупације палестинске земље. Статус кво значи продужетак рата јер његов крај угрожава Нетанјахуову власт.

Када је Израел 1. октобра покренуо копнену инвазију на Либан, речено је да су операције „ограничене” на узани коридор преко либанске границе и да су „циљане”, што је простор проширило све до Бејрута, где су ликвидирани неки од лидера Хезболаха. Данас је питање да ли ће израелске снаге прећи Плаву линију из 2020, која иде паралелно са реком Литани, на неких 30 километара северно од границе, како би уништиле лансере и фабрике ракета скривене по централном Либану.

Одлука колико ће се дубоко ући у територију Либана искључиво припада Нетанјахуу и његовом ратном кабинету. Номинално, операција треба да обезбеди повратак око 60.000 Јевреја, који су због једногодишњих Хезболахових ракетирања морали да напусте своје домове испод северне израелске границе.

Војска је политичарима представила више опција. Кључно је да се успостави безбедносни коридор од минимум 30 километара у коме неће бити Хазболахових бораца, како је било предвиђено резолуцијом Савета безбедности 1701, којом је завршен рат 2006. године, али Хезболаси то нису поштовали. „Уколико то не можемо да остваримо дипломатским путем, остварићемо на други начин”, каже бивши израелски саветник за националну безбедност Јаков Амидрор.

Да ли ће, после серије бомбардовања, израелске копнене снаге кренути ка централним деловима Либана где су кључне војне инсталације Хезболаха? Или ће се задовољити чишћењем подручја уз границу до успостављања примирја након чега би се у тој области распоредиле јединице регуларне либанске армије? Израел неће одустати од намере да Хезболахе потисне на неку безбедну дистанцу и да операције по ширем театру искористи да максимално ослаби способности шиитске групе да угрожава северну Галилеју – циљ који пре 12 година није успео да оствари.

Иран је у знак одмазде због ликвидација лидера Хамаса у Техерану и вође Хезболаха у Бејруту други пут ове године упутио око 200 ракета на Израел и још се чека какав ће бити његов обећани „оштар одговор”. Питање није када, већ како ће Израел узвратити. Премијер Нетанјаху, први пут за годину дана, после иранског напада располаже снажном подршком домаће јавности, али и савезника који су раније имали резерве око обрачуна, што свакако брине Иран.

Исламска Република је сада изолованија и у позицији је да прво брани себе и своје интересе, тек потом регионалне савезнике из Осовине отпора. Ситуација је флуидна. Све опције су на столу. Иран сматра да је „сачувао образ” и да, пошто не жели директну конфронтацију са Израелом, може да се врати политици „стратешког стрпљења”. Израел процењује да има одрешене руке, да се довољно обрачунао са „пипцима октопода” по региону и сада жели његову „главу”, у Техерану.

Док је неизвесно како ће се окончати израелско-иранско сучељавање, земље Залива не крију бојазан од преливања конфликта, као што се видело на недавном регионалном састанку у Дохи, коме је присуствовао и ирански председник Масуд Пезешкијан. У време високих тензија, Ријад после нормализације односа са Техераном 2023. поручује да неће успоставити односе са Израелом све док не буде палестинске државе. Ријад посебно брине шта би могли да ураде Хути, ирански савезници у Јемену. Саудијци би да по сваку цену сачувају свој крхки детант са Исламском Републиком и могуће да за узврат нуде инвестиције или друге економске концесије.