Плате неговатеља старијих мало изнад минималне

У Србији, где је сваки пети становник старији од 65, где је помоћ и нега неопходна свакој десетој остарелој особи, а трећини и подршка у кући, све је већа потреба за геронтодомаћицама и неговатељицама. Стручњаци ових профила одлазе из земље све више, јер у Немачкој, Италији, Аустрији и Словенији за месец дана могу да зараде од 2.500 до 3.000 евра, а код нас тек нешто више од минималне зараде, упозорава Надежда Сатарић из Удружења „Снага пријатељства – Амити”. Због мањка стручног кадра и великих потреба, на снази је тренд запошљавања страних неговатељица из далеких, неразвијенијих земаља.

– Велики је проблем што немамо довољно неговатељског кадра који су потребни и установама за смештај у приватним домовима за старе и приватно, за рад у кућама. Немам их, јер то овде није довољно цењен и плаћен посао, па се мало њих одлучује то да ради. Цена рада је мало изнад минималне цене рада. Те жене немају стални посао, већ раде по пројектима због чега не могу да користе сва права из радног односа, на пример, не могу да подигну кредите. Слично је и у домовима, где плате нису ко зна колике, па чим могу отварају боловања или им је само потребно да узму сертификат и потом оду у Немачку, Аустрију, Италију, Словенију – наводи Сатарићева.

Решење види у већим зарадама и бољим условима рада, јер би се тиме спречио одлив радне снаге. За сада се домови за старе довијају на разне начине, па примају на рад жене из Непала, Кеније, Вијетнама...

– Била сам у прилици да питам директоре домова да ли их ангажују. Кажу да им није чак ни важно да ли те раднице знају српски језик, него само да ли знају да окупају пацијенте. То јесте принудно решење, али није трајно, јер старијима треба и емпатија, топла реч, а не само мењање пелена – сматра Сатарићева.

Власници домова за старе кажу да уопште није лако задржати радну снагу, а и поред повећања плата, и даље одлазе неговатељице, спремачице, медицинске сестре...

– Државним домовима све стручне раднике плаћа РФЗО, а приватним домовима сама установа. Зато кубуримо са мањком радне снаге, па смо принуђени да је увозимо, али има људи који се враћају из иностранства. Код нас у дому „Свети Трифун” раде четири медицинске сестре из Кеније, мада као неговатељице јер им још нису нострификоване дипломе – истиче Радослав Миловановић, председник Удружења приватних установа социјалне заштите.

Он открива да се и у државним домовима ради са минималним бројем запослених па, да би се обавио посао, мора да се појача број радних сати у току дана.

– Негде је то у складу са законом, тих додатних 30 одсто рада на радно време, а негде се тако ради и много више, па је на инспекцијском надзору да то утврди, мада, од тога нема ништа – истиче он.

Признаје и да приватни домови за старе имају доста захтева за запошљавање странаца, а у неколико таквих установа страни радници су већ дошли, а удружење има сарадњу и са агенцијама за запошљавање, јер је потреба за стручном радном снагом велика.

– Код оснивача приватних домова за старе ипак има неповерења и страха од запошљавања странаца, па се тешко одлучују на тај корак. И даље се радије довијају на разне начине, посебно са тим плаћеним сменама. На додатни рад им долазе радници из државних болница и домова за старе. Они раде у другој смени, на пример, али нажалост, често и без уговора о раду, на „црно” – открива Миловановић.