Битка против Београда

Ништа живот обичног човека у Србији толико не трасира и њене грађане не дели као адреса из личне карте: да ли живе на југу или северу, у метрополи или провинцији, у Тутину или Бечеју. Да заиста није свеједно, потврђује и чињеница да је Србија земља највећих регионалних раскола у Европи, годинама продубљиваних, у којој су најнеразвијеније општине данас 15 пута сиромашније од, условно речено, најбогатијих, а развојне шансе Јабланичког округа, па самим тим и његових житеља, чак седам пута мање од престоничких. Сасвим довољно да се Србија у развојне регионалне атласе уцрта као једносмерна улица, којом су се, годинама, вођени најјачим од свих – економским интересом, трбухом за крухом, за радним местима, већим платама, информацијама... људи кретали само у једном смеру – ка метрополи и развијеним крајевима у којима има и посла, и школа, и лекара, и путева, и телефона. На почетку су остајале осиромашене вароши и опустошена села, у које ни роде ни капитал радо не залазе, а на крају тог пута главни град се све више гушио у својим проблемима.

А између? Сместило се осећање анимозитета и неразумевања: осећање оних из унутрашњости да сит гладном не верује, да Београд, близу очију централних власти, диктира правила игре и узима и оно што њој припада и осећање Београда да провинција његове велеградске муке не разуме. Осећање почесто без личне одговорности за оно што се догађа и једнима и другима. Одговорности локалних власти што нису предузеле оно што су могле – да им фабрике не пропадну и људи не оду, и београдских – што мегаломанске планове ширења нису подредиле реалним могућностима живљења на одређеном простору.

Држава је без сумње најодговорнија, јер је деценијама затварала очи пред растућим јазом између развијених и неразвијених, пошто је тако било лакше. Коначно је прогледала. Истина, доведена је пред свршен чин, јер су регионални расколи несумњиво постали ограничавајући фактор даљег развоја српске економије и јер Европа јасно ставља до знања да с толиким неравномерностима Србији задуго неће бити места у европској породици.

Ма колико било тачно да они који се стално ослањају на државу никад неће проходати, осиромашене општине и читави региони, инфраструктурно запуштени, који уз то оскудевају и у кадровима и свему другом што може привући приватни капитал, не могу се препустити само сами себи и тржишту. Ако је ишта терен на коме се држава сме умешати и надоместити несавршеност тржишта, онда је то регионални развој: да сиромашнима помогне да стану на своје ноге и крену у самосталан развој, не заустaвљајући оне који су већ, уз њену помоћ или стицајем околности, научили да расту.

Први корак је предузет: донета је Стратегија, следеће године ће и закон, основано је прво Министарство за економију и регионални развој... У међувремену, мада још недовољно, држава је почела да користи једну по једну из широке лепезе мера које јој стоје на располагању: од реализације државних пројеката у неразвијеним крајевима, фискалне децентрализације, буџетских трансфера за уједначавање, директних издвајања из државне касе за пројекте комуналне и пословне инфраструктуре до повољних кредита и пореских подстицаја за инвеститоре, како би их уопште приволела да свој капитал пласирају онима којима је заправо најпотребнији уместо у Београду или Новом Саду.

Србија се, ма колико су све очи унутрашњости упрте у републичку владу, не може развијати само из Београда.

Уз захтеве за преношење и финансија и имовине и надлежности с централног на локални ниво, што је сасвим легитимно и део добре праксе свуда у свету, општине би требало да се позабаве и саме собом и не забораве сопствену одговорност за локални развој. Да им се не би догодило да не знају шта да учине са одједном стеченим толиким приходима и имовином. Или не, дај боже, да, тако богати на папиру, банкротирају.

Више је него јасно да ће ниво инвестиција и развој предузетништва директно зависити и од локалне економске политике и понашања локалне администрације. Онолико колико и од успостављања новог здравијег и извеснијег система финансирања локалне самоуправе и враћања имовине у општинско власништво. Јер предузетнички капитал ће се селити у оне општине које буду обезбедиле повољније услове пословања, кроз рецимо бржу регистрацију, ниже таксе и друге општинске дажбине, боље комуникације.

Тако ће и локално, заиста, постати привлачно.