Bitka protiv Beograda

Ništa život običnog čoveka u Srbiji toliko ne trasira i njene građane ne deli kao adresa iz lične karte: da li žive na jugu ili severu, u metropoli ili provinciji, u Tutinu ili Bečeju. Da zaista nije svejedno, potvrđuje i činjenica da je Srbija zemlja najvećih regionalnih raskola u Evropi, godinama produbljivanih, u kojoj su najnerazvijenije opštine danas 15 puta siromašnije od, uslovno rečeno, najbogatijih, a razvojne šanse Jablaničkog okruga, pa samim tim i njegovih žitelja, čak sedam puta manje od prestoničkih. Sasvim dovoljno da se Srbija u razvojne regionalne atlase ucrta kao jednosmerna ulica, kojom su se, godinama, vođeni najjačim od svih – ekonomskim interesom, trbuhom za kruhom, za radnim mestima, većim platama, informacijama... ljudi kretali samo u jednom smeru – ka metropoli i razvijenim krajevima u kojima ima i posla, i škola, i lekara, i puteva, i telefona. Na početku su ostajale osiromašene varoši i opustošena sela, u koje ni rode ni kapital rado ne zalaze, a na kraju tog puta glavni grad se sve više gušio u svojim problemima.

A između? Smestilo se osećanje animoziteta i nerazumevanja: osećanje onih iz unutrašnjosti da sit gladnom ne veruje, da Beograd, blizu očiju centralnih vlasti, diktira pravila igre i uzima i ono što njoj pripada i osećanje Beograda da provincija njegove velegradske muke ne razume. Osećanje počesto bez lične odgovornosti za ono što se događa i jednima i drugima. Odgovornosti lokalnih vlasti što nisu preduzele ono što su mogle – da im fabrike ne propadnu i ljudi ne odu, i beogradskih – što megalomanske planove širenja nisu podredile realnim mogućnostima življenja na određenom prostoru.

Država je bez sumnje najodgovornija, jer je decenijama zatvarala oči pred rastućim jazom između razvijenih i nerazvijenih, pošto je tako bilo lakše. Konačno je progledala. Istina, dovedena je pred svršen čin, jer su regionalni raskoli nesumnjivo postali ograničavajući faktor daljeg razvoja srpske ekonomije i jer Evropa jasno stavlja do znanja da s tolikim neravnomernostima Srbiji zadugo neće biti mesta u evropskoj porodici.

Ma koliko bilo tačno da oni koji se stalno oslanjaju na državu nikad neće prohodati, osiromašene opštine i čitavi regioni, infrastrukturno zapušteni, koji uz to oskudevaju i u kadrovima i svemu drugom što može privući privatni kapital, ne mogu se prepustiti samo sami sebi i tržištu. Ako je išta teren na kome se država sme umešati i nadomestiti nesavršenost tržišta, onda je to regionalni razvoj: da siromašnima pomogne da stanu na svoje noge i krenu u samostalan razvoj, ne zaustavljajući one koji su već, uz njenu pomoć ili sticajem okolnosti, naučili da rastu.

Prvi korak je preduzet: doneta je Strategija, sledeće godine će i zakon, osnovano je prvo Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj... U međuvremenu, mada još nedovoljno, država je počela da koristi jednu po jednu iz široke lepeze mera koje joj stoje na raspolaganju: od realizacije državnih projekata u nerazvijenim krajevima, fiskalne decentralizacije, budžetskih transfera za ujednačavanje, direktnih izdvajanja iz državne kase za projekte komunalne i poslovne infrastrukture do povoljnih kredita i poreskih podsticaja za investitore, kako bi ih uopšte privolela da svoj kapital plasiraju onima kojima je zapravo najpotrebniji umesto u Beogradu ili Novom Sadu.

Srbija se, ma koliko su sve oči unutrašnjosti uprte u republičku vladu, ne može razvijati samo iz Beograda.

Uz zahteve za prenošenje i finansija i imovine i nadležnosti s centralnog na lokalni nivo, što je sasvim legitimno i deo dobre prakse svuda u svetu, opštine bi trebalo da se pozabave i same sobom i ne zaborave sopstvenu odgovornost za lokalni razvoj. Da im se ne bi dogodilo da ne znaju šta da učine sa odjednom stečenim tolikim prihodima i imovinom. Ili ne, daj bože, da, tako bogati na papiru, bankrotiraju.

Više je nego jasno da će nivo investicija i razvoj preduzetništva direktno zavisiti i od lokalne ekonomske politike i ponašanja lokalne administracije. Onoliko koliko i od uspostavljanja novog zdravijeg i izvesnijeg sistema finansiranja lokalne samouprave i vraćanja imovine u opštinsko vlasništvo. Jer preduzetnički kapital će se seliti u one opštine koje budu obezbedile povoljnije uslove poslovanja, kroz recimo bržu registraciju, niže takse i druge opštinske dažbine, bolje komunikacije.

Tako će i lokalno, zaista, postati privlačno.