Одрази света пред самоуништењем

„Удовица живог човека”, нови драмски текст Душана Ковачевића, у тематском и стилско-жанровском погледу је сасвим ковачевићевски, у смислу трагикомичног, горко-хистеричног одсјаја света који махнито јури ка самоуништењу. Написан његовим препознатљивим рукописом, на танкој, порозној граници између урнебесне трагедије и клаустрофобичне комедије, мучног бола и необузданог смеха, комад носе такође препознатљиви, сочни и живописни ликови, врцавог и често простог језика, препуног народних бисера. Радњу покрећу ситуације из свакодневног живота, гротескно преувеличане, што одражава апсурде у полуделом свету, изазивајући притом бар привремена (комичка) растерећења од наше туробне свакодневице. У центру пажње су породични односи, чија је накарадност и метафора друштвене накарадности, микросвет је у позоришту (увек) одраз макросвета.

Протагонисткиња Марта, болесна од рака, који се, у том смислу, може схватити као метафоричан одраз друштва у метастази, одлучује да варљивог и насилног мужа, коцкара Огњена, прогласи мртвим, након једног његовог насилног испада. То је полазна ситуација која постаје извор трагикомичних неспоразума. Друга важна линија радње, такође обавијена  апсурдом, у паралелном току са претходном, приказује долазак трудне Огњенове љубавнице Терезе, још једне жртве његовог насиља. Она се појављује код Марте, због потребе за опростом, неочекивано наилазећи не само на опрост и женску солидарност, већ и на пословну понуду. Трећи и четврти наративни ток прати долазак Мартиних и Терезиних родитеља и фамилије, што развија и односе између родитеља и деце, суптилно разоткривајући генерацијско наслеђе насиља.

Редитељ Душан Ковачевић, у постављању свог текста на сцену, такође наступа у препознатљивом кључу потпуног ослањања на недвосмислене вредности драмског текста, као и на истинске квалитете игре глумаца. Они наступају надахнуто на реалистички утврђеној позорници, Мартином дому, уверљиво удахњујући сценски живот тим аутентичним ликовима (сценографија Владислава Мунић Канингтон, костим Драгица Лаушевић). Јелена Ђокић психолошки опипљиво представља Мартину исцрпљеност од болести, сможденост због главобоља, али и дотученост браком са бахатим и раскалашним мужем. Сунчица Милановић гради лик Ромкиње Терезе, дајући јој особене комичке зачине који деликатно истичу њено сиромашно порекло, али и искреност, чистоћу срца. Нела Михаиловић игра Мартину мајку Соју, уносећи највише комичке снаге и експлозивне енергије на сцену. Иако је у годинама, из ње се прелива Ерос, распаљена жудња за животом, али и мудрост стечена искуством. Она је и највећи филозоф у драми, покрећући између осталог подстицајне дискусије о односу између страсти и љубави, могућностима љубави као такве, али и питања општег урушавања морала на друштвеној позорници. У том смислу, треба нагласити вишезначност драмског текста који тако ненаметљиво, у пролазу, у ковитлацима трагикомичних ситуација, провуче отрежњујуће мисли о суноврату вредности у нашем друштву, између осталих.

Миодраг Крстовић игра Сојиног мужа и Мартиног оца Воју, још једног препознатљивог Ковачевићевог насилника који виче и млатара пиштољем. На сцену долази крвав, сав у модрицама и завојима, гротескно комички се гегајући на штакама, попут ликова из „Хипнозе једне љубави” или „Урнебесне трагедије”. Анђелика Симић одмерено игра помало видовиту Нану, брижну жену која је одгајила Терезу и Бату, њеног брата, уличног музичара. Бату тумачи Душан Томић, као сметеног и крхког момка у очајничкој потрази за украденим зецом Јоцом, његовим јединим компањоном, кога су отели никоговићи у Кнез Михаиловој, још један доказ свеприсутности насиља и безакоња.

Представа „Удовица живог човека” доноси неоспорно вредне, емотивне, опоре и смешне одразе света на ивици потпуне катаклизме, али не можемо да не приметимо и изразимо упадљиво одсуство редитељских решења која би обогатила један доста сув сценски језик, сведен на снагу игре глумаца. Стилско и значењско богатство текста је огромно и као такво отвара безграничне могућности позоришног размаштавања које би у рукама амбициознијег редитеља могле тек да процветају у својој пуној бујности. Другим речима, редитељ Ковачевић спутава писца Ковачевића, остављајући на крају и осећање жала због те неразвијености, скучености сценског израза.