Федери старог душека

Најразвијенија српска општина Бечеј богатија је од најсиромашнијег Прешева 15 пута, а Јабланички округ је седам пута неразвијенији од Београда.

– Ово су само неки од од упозоравајућих показатеља којима се најчешће поткрепљује тврдња да је Србија земља са највећим регионалним расколима, не само на Балкану, него у Европи. Јер, у оној старој, развијеној ЕУ, чак и у оним земљама које су имале своје зоне сиромаштва, најнеразвијеније регије неразвијеније су од најразвијенијих највише два и по пута, док се новим чланицама и кандидатима препоручује да тај однос сведу бар на један према три. Истина, толеришу им се, извесно време, и нешто веће разлике – каже др Едвард Јакопин, директор Републичког завода за развој.

Јаз између најнеразвијенијих и најразвијенијих општина у Србији, стваран деценијама прошлог века, додатно су продубиле транзиционе двехиљадите. Разлика између најнеразвијеније и најразвијеније општине 2000. године била је 19 пута, наредне године се повећала на двадесет, следеће опала на 15, да би у 2003. нарасла на 21,8 пута, а у 2004. на чак 26 пута.

Толико је најнеразвијенији Тутин, који је сада зачеље лествице препустио Прешеву, био неразвијенији од најразвијенијег Апатина, коме је вишегодишњу шампионску титулу преузео Бечеј.

Међутим, упркос смањењу општинских разлика на један према 15, што се објашњава тиме да мали искорак у малој средини статистички приказује значајан скок, на регионалној слици Србије последњих година није било помака. Сиромашни су, готово без изузетка, постали још сиромашнији, а, условно речено, богати још богатији.

– Број неразвијених општина удвостручио се, па данас у условима недовољне развијености живи 30 одсто становништва, што југ све више удаљава од севера, метрополу од провинције, регионалне центре од општина, села од вароши – објашњава Јакопин, додајући да се то догодило и Чешкој у којој су се регионалне разлике током транзиције повећале са један према пет на један према девет, да би потом , уз мере државе и помоћ ЕУ, почеле да опадају.

Национални доходак по становнику у 2005. на југу Србије био је, у односу на 1990. годину, мањи за 54, односно чак 60 одсто (на подручју Старог Раса – Тутин, Сјеница, Нови Пазар, Прибој, Пријепоље и Нова Варош), што је знатно већи пад од 42-процентног просечног у Србији и оног на северу Републике (38 одсто).

Уз то, сем традиционално и компактно неразвијених подручја (као што је Рашка област) и општина попут Бујановца, Власотинца, Медвеђе, Гаџиног Хана, Куршумлије или Бојника, на карти Србије црне мрље су све израженије. Она све више личи на леопардову кожу, упозоравају годинама стручњаци за регионални развој.

– Као федери на остарелом душеку, у простору Србије стално искачу нове неразвијене средине. Више се не може говорити само о неразвијеном југу и развијеном северу. Цело подручје Баната, појас ка Румунији је изузетно неразвијен. Чак су и неки градови чист привид развијености – имају развијене општинске центре и неразвијена залеђа. Пражњење и сиромашење, истина мање изражено, присутно је и у Бачкој – указује Јакопин.

На регионалној карти појавили су се и нови девастирани крајеви – подручја новог регионалног "транзиционог сиромаштва". Као последица дубоке економске кризе деведесетих, али и транзиционог процеса у коме се смањују дотације за пуко преживљавање пропалих великих система, отварају се и нова подручја неразвијености: појас источне Србије, делови централне Србије, регионални центри рударства и традиционалне индустрије.

– Реч је о индустријским центрима као што су Крагујевац, Бор или Прибој, градовима "посрнулих џинова"– некадашњих "носилаца привредног развоја", не само једне општине, већ и целог региона. О томе речито говори податак да је национални доходак Бора и Прибоја сведен на петину, да је у Мајданпеку десеткован у односу на 1990, а за 15 година више од 70 одсто народног дохотка изгубиле су и општине Рашка , Владичин Хан, Трговиште, Сврљиг, Медвеђа, Бајина Башта, Пландиште, Кладово – каже Јакопин.

Држава је стога интервенисала уредбом, и за потребе доделе државних повољнијих кредита из Фонда за развој, списак од 37 најнеразвијенијих, утврђен према закону о недовољно развијеним подручјима (који је иначе истекао 1. јануара 2005), па је држава тако практично без закона у овој области, проширила и са 13 девастираних општина и градова.

С друге стране регионалног економског радара, потврдила су и истраживања др Мирослава Здравковића, сарадника билтена "Макроекономске анализе и трендови", Београд је, заједно са Новим Садом и Нишом, наставио да се развија или, боље речено, да се брзо подиже са позиција на које је бачен деведесетих. У релативно кратком периоду транзиције, од 2000. до 2005. године Београд је повећао удео у друштвеном производу Србије са 27,9 на 34, Војводина са 30,7 на 31,2, а централна Србија без Београда смањила са 41,4 на 34,8 одсто. Мада у њима живи 28,4 одсто становништва, Београд, Нови Сад и Ниш учествују са 81,3 одсто у укупном расту друштвеног производа Републике, показује ова анализа.

– Привлачећи и капитал и људе, у Београду је ухлебљење нашао сваки трећи запослени у Србији, метропола остварује још мало па половину прихода и нешто више од половине добити, али носи и пола губиташког терета српке привреде. Или, гледано заједно са најразвијенијим Јужнобачким округом, запошљава половину запослених (48 одсто), вуче 63 одсто прихода, 68 одсто добити, али и 54 одсто губитака – наводи Јакопин, али и указује на велике разлике унутар метрополе.

Најновије анализе објављене у "Развојном атласу Србије" говоре да су четири од 16 београдских општина (Барајево, Гроцка, Младеновац и Раковица) испод републичког просека развијености и да су и до шест пута неразвијеније од најразвијенијег Савског венца.

Последњих година, најбоље је, како потврђују анализе и Завода и МАП-а, прошао Нови Сад.

– Главни град Војводине прошле године достигао је доходак из 1989, а ове године могао би за десет одсто да премаши тадашњи просек. Београд ће 2009, а Ниш 2010. достићи "срећну" 1989, последње годину "благостања" пре распада СФРЈ, процене су Мирослава Здравковића.

А остали?

Ако настави да бележи досадашње стопе раста, десет пута ниже од новосадских, ако држава ништа не предузме и општине се не пробуде, централна Србија би, по његовој рачуници, то могла да очекује тек за 122 године.