Велики уметници обожавају Сомбор

Под мотом „Музичке нити, породичне приче” ове године биће одржане 12. Сомборске музичке свечаности (СОМУС) од 24. до 28. октобра у Градској кући у Сомбору.  Фестивал има за тему музичке фамилије у историји музике, музичке нити једне традиције у делима класичне и савремене музике, породичне приче музичара који се после дуго времена поново срећу. На свечаном отварању 24. октобра од 20 часова наступиће на концeрту „Музика која спаја” Маја Богдановић, виолончелисткиња, са супругом  Даниелом Роуландом, виолинистом, уз госте: Пабла Шацмана, солисту на виолини и Лидију Бизјак, пијанисткињу, која је саговорник „Политике” на тему фестивала. Ова пијанисткиња већ дуго учествује у програмској концепцији поменуте манифестације. Живи и ради у Француској, наступа солистички и у клавирском дуу са сестром Сањом, а однедавно је и педагог на Националном конзерваторијуму у Паризу.

– Већ десетак година посвећујем време СОМУС-у, што саветима, што предлозима за уметнике или дела која сам сматрала занимљивим. Велика је инспирација учествовати у осмишљавању овог фестивала са дугом традицијом (Душан Трбојевић је основао Сомборске музичке свечаности још 1961), а који је поново после стагнације  „стао на ноге” 2012. године захваљујући новом уметничком директору, пијанисти Михајлу Зурковићу. Ове сезоне добила сам „carte blanche” да осмислим све – од програма, преко учесника, тема, па све до техничких детаља у којима нам помаже Културни центар „Лаза Костић” из Сомбора, али и град, покрајина и република, без чије финансијске помоћи фестивала не би било. Идеја ми је да ово издање буде више интимистичко, а теме су сваком блиске – фамилија, деца, ново и старо! Отуда и наслов овогодишњег фестивала. Тако ће поред две светске и једне српске премијере дела Исидоре Жебељан, Милана Михајловића и Гијома Конесона, публика слушати причу и звук клавира рођеног у Лондону 1793. године, пратити пут Јевреја у најразличитијим музичким правцима, уживати у уметницима интернационалних каријера и нашим најквалитетнијим музичарима, али ће моћи да чују и младе Сомборце. У госте нам први пут између осталих, долазе Маја Богдановић, Даниел Роуланд, Пабло Шацман, виолиниста и Душан Тороман, пијаниста – поносно истиче Лидија Бизјак.

Које концерте бисте посебно издвојили за ширу публику, а које за стручну?

Биће за свакога понешто. Циклус посвећен деци је посебно занимљив, јер ће се два карневала гледати у огледалу: онај познати Сен Сансов и модерне минијатуре о праисторијским животињама француског композитора Гијома Конесона „Пут у доба Јуре”. За стручнији део ће сигурно бити занимљиво вече посвећено нашим ауторима, где ћемо између осталог моја сестра Сања и ја извести две светске премијере – у новим транскрипцијама за два клавира : „Фа-ми(лy)” Милана Михајловића и „Коње Светог Марка” Исидоре Жебељан. У средини фестивала, виолиниста Пабло Шацман ће нас провести кроз лавиринте јеврејских аутора, „шетајући се” од традиционалних извора, преко забрањене уметности Шенберга и емиграната у Холивуду, до музике написане у концентрационим логорима и све до данашњих аутора Голихова и Коен-Вајсерта, који се својом музиком изјашњавају против рата.

С обзиром на ваше уметничко искуство, која је најважнија сврха овакве манифестације?

Велика је ствар одржавати фестивал оваквог квалитета континуирано,  у  малом граду и зато нам је значило када смо добили награду часописа „Музика класика” за најбољи регионални фестивал 2017. Важно је да се добри концерти дешавају ван Београда и сатисфакција нам је када нам публика дође управо из Новог Сада или Београда, а тако је било на концертима Немање Радуловића, Александра Маџара, Бојана Зулфикарпашића и Мате Бекавца. Више пута помислим како би неки концерт могао да се изведе одмах у Вигмор холу у Лондону. Велики уметници обожавају Сомбор – топла публика, професионална организација, мали, фини, миран град где све може да се обави пешке или на бициклу и где се „некад добро јело баш!”, као и сад.  Музичарима који су стално на путу, најчешће по униформисаним хотелима и великим градовима што их никад не стигну да обиђу, прија неколико дана са укусом детињства, а уверили смо се да се детињства у Америци, Колумбији, Француској, Норвешкој или Србији и не разликују превише!

Однедавно сте ангажовани као педагог на Националном конзерваторијуму у Паризу, где сте и сами студирали. Колико вам то значи?

Почела сам да радим ове јесени, као асистент класе за клавир Емануела Штросера и пресрећна сам што сам се вратила у установу у којој сам провела више од деценије, као студент различитих смерова, само овог пута са друге стране. Ствари су се модернизовале, виђам нова лица, импресионираност остаје, само сам данас свеснија које све могућности нуди ова најбоља школа за музику у Француској. Интернационална сарадња која није била најбоља тачка у моје време, данас је у центру пажње и велика је ствар што је у новој унији осам европских академија и наш ФМУ из Београда. Постоји и читав систем припрема студената за њихов будући професионални живот, кроз пролажење низа професионалних ситуација - снимања диска, свирања са оркестром  и у њему, предавањима о каријери, физичкој и менталној спремности, осмишљавању програма, спремањем за велика такмичења, све до упознавања са административним зачкољицама из нашег света. То је огроман брод са највећим парком клавира у Европи, где цела група штимера, као у кошници, ради сваког јутра пре отварања… Мени је посебно дирљиво то што држим часове одмах поред две сале, у којима сам годинама имала часове са моја два париска професора Жаком Рувијеом и Морисом Бургом.

Са сестром Сањом дуго наступате у форми клавирског дуа, али и самостално. Да ли има новитета и планова када је реч о новим концертима?

Сања и ја смо пре две године прославиле 20 година нашег дуа, који је настао 2002. године на позив Ивана Тасовца да свирамо Менделсонов концерт са Београдском филхармонијом – Сања је тада имала само 15 година! После бројних концерата на разним континентима, интернационалних награда и неколико дискова, настављамо да свирамо заједно, а одмах после СОМУС-а идемо за Варшаву где ћемо са оркестром „Синфониа Варсовиа” извести фантастичан Мартинуов концерт за два клавира и оркестар. Паралелно свирамо и са другим ансамблима, Сања неретко са певачима, ја у последње време са различитим виолинистима у Француској као што су Дебора Немтану, Женевјев Лоренсо и млади виолиниста нашег порекла, Лука Фаулизи. Сви заједно, породично, уживамо у одрастању наше Мије која свира виолончело и може да мења пијанисте за сваки наступ!