Саша са „Мајдана”

Прва посета изасланика Стејт департмента за западни Балкан Александра Касанофа региону за који је постао надлежан средином јула прошла је у складу са очекивањима. Ем је најпре обишао „ургентнију” половину онога што се у тренутном геополитичком речнику назива западни Балкан, дакле, Сарајево, Београд и Приштину, ем је јасно ставио да знања шта су му приоритети – целовита и функционална БиХ, „кроћење” својеглавог лидера Републике Српске, решавање косовског чвора, гурање региона не само у европском него и у правцу НАТО-а. На концу, његово чвршће везивање за Вашингтон и, последично, лабављење источних веза појединих овдашњих политичких чинилаца. Посебно веза Србије са Русијом и Кином. 
Е сад, све то, ако изузмемо конкретније опаске Касанофа о значају литијума за једну земљу, не разликује се од онога што је било у агенди његовог претходника Габријела Ескобара, ни још ранијег Метјуа Палмера, али се заправо још не зна шта од новог америчког емисара може да се очекује. Какав преговарачки приступ, какви методи убеђивања. За разлику од поменуте двојице његових претходника, који су важили за одличне познаваоце региона и „бе-ха-ес” језика, укратко, старе учеснике овдашњих геополитичких игара без граница (и око граница), Касаноф је још загонетна личност. 
О њему нема баш превише података у јавним изворима, чак ни година рођења или породични статус у званичној биографији (али се наводи надимак Саша), па се само може рећи да спада у категорију искусних дипломатских службеника. Послом никада није био везан за наше крајеве, а најсличнији језик који говори је руски (уз француски, италијански и шпански). Презиме му „вуче” на руско, али није то – корени су му пољски, његов деда је из Варшаве дошао у Америку почетком 20. века. Тренутно је на позицији заменика помоћника секретара за западни Балкан у Одељењу за европске и евроазијске послове. Службовао је у Ирској, Туркменистану, Чилеу и Украјини и за ову последњу државу везани су најмаркантнији детаљи његове досадашње каријере. Био је на положају политичког саветника у амбасади САД у Кијеву у време „Мајдана” 2013–2014, када је свргнут легално изабрани проруски председник Виктор Јанукович, а онда и у фебруару 2022, на почетку напада Русије на Украјину. 
Почетком 2015. додељена му је награда Стејт департмента за изврсност, за „изузетно вођство и храброст у унапређењу спољнополитичких интереса САД у Украјини и у подршци праву украјинског народа да одређује сопствену будућност”. Кажу да је утицај ондашње шефице Викторије Нуланд, у то време помоћнице државног секретара за европске и евроазијске послове, познате заговорнице чврсте руке у односима са Москвом, и даље присутан у његовом деловању. 
Касаноф се помиње и у шпијунској афери која је потресала САД током 2020, у вези са фамозним руским утицајем на победу Доналда Трампа 2016. У средишту приче био је украјински бизнисмен Константин Килимник, наводни двоструки агент, и његови контакти, међу којима су били и Александар Касаноф из амбасаде у Кијеву и његов претходних на позицији политичког саветника. Испоставило се да су обојица уредно о својим контактима са Килимником извештавали централу, што је отклонило све сумње са њих.