Поступци пред Уставним судом трају од три до пет година

Поступци по уставним жалбама из области казненог права трају дуже од три године пред Уставним судом Србије, а у мањем броју случајева чак и дуже од пет година, утврдио је експертски тим Института за криминолошка и социолошка истраживања у Београду, у сарадњи са мисијом ОЕБС-а у Србији.

Последица великог броја предмета, а пре свега уставних жалби, одржава се управо на трајање поступка пред Уставним судом. Наиме, две трећине предмета решава се у року дужем од три године од дана пријема иницијалног акта, а скоро половина поступака траје од три до пет година, док 12 процената предмета траје преко пет година. Утврђено је да се сваке године продужава трајање поступка, саопштили су истраживачи на округлом столу који је одржан недавно у оквиру саветовања кривичара на Златибору.

Анализом предмета у којима је Уставни суд одлучивао у периоду од 2018. до 2022. године, уочено је да висина досуђене нематеријалне штете, због повреде уставних права грађана, у половини случајева износи између 1.000 и 3.000 евра у динарској противвредности.

У 36 одсто одлука Уставни суд је досудио исплату нематеријалне штете у износу од 500 до 1.000, а у 12 процената одлука у износу до 500 евра. Само у једној одлуци Уставни суд је одлучио да накнада нематеријалне штете износи између 3.000 и 5.000 евра.

У већини предмета подносиоци уставних жалби су указивали на повреду два, три или више уставних права, а најзаступљеније је право на правично суђење, на коју је указивала скоро једна трећина подносилаца. Према прикупљеним подацима, од укупног броја повреда права на правично суђење, једну трећину чини указивање на повреду права на суђење у разумном року.

Скоро четвртина предмета је вођена због повреде права да окривљени буде обавештен на језику који разуме о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима који су прикупљени против њега.

Када је реч о структури повреда члана 34 Устава Србије, који гарантује правну сигурност у казненом праву, једнако су заступљене повреде три начела – претпоставка невиности (38%), начела законитости (33%) и начела „ne bis in idem”, које јемчи да „нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку” (29%).

Анализа података показује да је скоро две трећине уставних жалби изјављено против акта државног органа, док је тек мало више од једне трећине изјављено против радње државног органа. Када је реч о органу за који се у уставним жалбама тврди да је повредио право грађана, у 90 процената је реч о суду, у шест процената о тужилаштву, а у четири процента о полицији. У највећем броју случајева (88%) само је један подносилац уставне жалбе, а у осталим случајевима била су два, три или више подносилаца.

Више од половине предмета (57%) завршено је тако што је Уставни суд одбио уставну жалбу, а у 43 одсто случајева жалбе су усвојене. Од тога је у 58% случајева утврђено да је повређено право на правично суђење, од чега се две трећине односе на право на суђење у разумном року.

– Квалитативна анализа предмета показала је разноврсну, богату и динамичну праксу Уставног суда у поступцима чији су предмет уставне жалбе из кривичноправне материје. Ова пракса је у битној мери утемељена и на релевантним ставовима Европског суда за људска права, које Уставни суд Србије уважава, али је ипак доминантно обележена аутентичним схватањем самог Уставног суда – навели су истраживачи.

Аутори анализе су др Милан Шкулић, професор Правног факултета Универзитета у Београду и судија Уставног суда, др Милица Колаковић Бојовић, др Марина Матић Бошковић и др Анђела Ђукановић, научне сараднице Института за криминолошка и социолошка истраживања, а руководилац пројекта је директорка института др Ивана Стевановић.

Истраживачи су истакли да је од огромне важности да се широка јавност упозна са свим релевантним ставовима Уставног суда, који се налазе у његовим многобројним одлукама по уставним жалбама које спадају у кривичноправни домен.

– Тако би се, с једне стране, смањио ниво такозваних нелегитимних очекивања од Уставног суда у виду нереалних „надања” великог броја подносилаца у исход њихових уставних жалби. С друге стране, тиме би се омогућило да уставне жалбе које се заснивају на разлозима који би начелно могли да буду релевантни – буду квалитетне и у аргументовању поткрепљене и праксом самог Уставног суда – нагласили су истраживачи.

Објаснили су да Уставни суд не делује као инстанциони суд или „суд највишег ранга”, јер он није део редовног правосуђа, већ се његова контролна улога своди на испитивање могућих повреда основних људских права и слобода у редовном судском поступку.

У пракси је, каже професор Шкулић, произведен веома лош ефекат да окривљени из кривичних поступака – неку своју „последњу шансу”, пре него што „запрете Стразбуром”, виде у улагању уставне жалбе. Зато би у некој будућој реформи требало већ у систему редовног кривичног правосуђа прописати више законских могућности за ефикасније остваривање Уставом загарантованих права, а такође и проширити надлежност Врховног суда у кривичноправној области.

– Сам Уставни суд не може да својом одлуком мериторно одлучи о било којем питању које спада у надлежност редовних судова, иако поништавањем судске одлуке он може практично издејствовати да редовни суд одређеног степена поново одлучује о одређеном судском предмету. Дакле, Уставни суд у Србији, иако није део судске влати, нити представља кривични суд, својим одлукама остварује и одговарајући кривичноправни ефекат онда када одлучује о уставним жалбама против правноснажних одлука кривичних судова против којих су искоришћена сва расположива процесна средства – каже професор др Милан Шкулић.

Подсетио је да судска власт у нашој земљи припада судовима, који су независни. Она је јединствена на територији Републике Србије, а судске одлуке се доносе у име народа. Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку, као и Уставни суд у поступку по уставној жалби.