Хорор за брачне партнере

„Готово да и не знам жену која тврди да њен животни сапутник не хрче. Истина, све чешће се и мушкарци жале да њихове супруге „тестеришу”. Из искуства морам да признам да су жене далеко спремније на жртву па чак и да иду „под нож” (не би ли се ослободиле оперативним путем бучног спавања) ако је то у интересу партнера. Мушкарци су другачији, више би волели одвојену собу, па ако ће да хрчу, хркаће у својој соби. У оваквим случајевима одвојене собе су дефинитиван начин очувања брака.”

Питким језиком, лаким и разумљивим стилом доктор Новак Вукоје у својој најновијој књизи „Рез за миран сан” тако уводи читаоце у опсежну причу о хркању и апнеи (краткотрајном престанку дисања), медицинским феноменима који нису под контролом наше воље и на које ми не можемо да утичемо.

Надовезујући се на констатацију да је хркање заправо „болест брачног партнера”, болест слушаоца, суноврат романтике, понор за сваку идилу али и крајњи тест колико волите свог партнера, др Вукоје наводи да су архитекти и грађевинари у једној анкети изјавили да је све више клијената који траже да им се при градњи куће или стана пројектује посебна спаваћа соба. Они чак предвиђају да ће у САД до 2015. године више од 60 одсто купаца управо инсистирати на томе. Чак и у стамбеним зградама које су завршене многи су накнадно захтевали поделу овог кутка. Неки су инсистирали и на звучној изолацији. Разлог је било искључиво то што неки од супружника бучно спава. Други партнер због тога није у могућности да следећег дана квалитетно функционише.

Бавећи се проблемом ронхопатије и ноћног гушења више од двадесет година, овај признати оториноларинголог, који је први у бившој Југославији извео операцију код пацијента који је патио од обе непријатне појаве, каже да је хркање проглашено за другу по непријатности буку коју производи људски организам.

Ронхопатија (медицински назив за хркање), од које пате људи оба пола, свих раса и на свим континентима (појава је својствена и животињама, нарочито кућним љубимцима), ако се не предузме лечење, траје до краја живота. Без намере да неког уплаши, др Вукоје на почетку свог крајње професионално обрађеног и илустрованог штива опрезно упозорава да хркање може прећи у „терминалну фазу познату под именом слип апнеа” (ноћно гушење у току спавања). Тада, наводи он, обично оставља последице на друге органе и системе што је веома тешко лечити. Често пацијенти, па и сами лекари, стање потцењују наводећи да и многи други хрчу па су доживели стоту, зашто да се лече од нечега што им не смета, коме смета, не мора да слуша и томе слично. Све ово је много озбиљније код хроничних хркача са апнеом, код којих је једно проучавање у САД, са аспекта сексуалности, показало да је око 28 одсто одраслих, са више од 30 година, било незаинтересовано за секс услед смањеног либида или присутне импотенције. Дошло се до закључка да је то чешћи разлог многобројних развода бракова него онај бучни звук који им ремети миран сан.

Хркање је, дакле, хорор сваког нормалног заједничког живота.

Дајући кроз различита поглавља хронологију хркања и описујући (оперативно) како га „победити”, др Новак Вукоје бележи да истраживачи још нису пронашли магични лек који би пацијенту трајно решио проблем.

Најзад, каже аутор ове књиге, историја хркања је имала дуг и тежак пут на који недвосмислено подсећа и 365 експоната регистрованих у заводу за патенте САД који се чувају као успомена на мукотрпну борбу човека против ове појаве. Феномену „бучног спавања” чак је посвећен и један музеј у немачком градићу Алфелду. Важи за најбизарнији у свету.