Домино-ефекат Устава СФРЈ из 1974.

Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) из 1974. године сложен је, обиман, недовољно језички разговетан документ, предугих реченица и чланова. Међутим, сва је прилика да није наодмет тај политичко-правни акт с незанемарљивим економским примесама (које ће остати изван оквира мог прилога) и данас помно анализирати – не само јуристички, већ нарочито политиколошки, економски и социолошки, али и из историјског и међународног угла.

У оно време – па преточено и у Устав СФРЈ из 1974. године – била су у Југославији доминантна бар четири култа, не и култ правне норме и стабилних државних институција: култ вође, партије, контролисаног самоуправног социјализма с друштвеном својином као основним својинским обликом, и култ нарастајућих национализама – рађали су се републички бирократски централизми! – уместо до тада неприкосновеног моноцентризма. Та, поглавито политичка чорба, није се могла успешно јести, да не кажем кусати искључиво правничком виљушком! Остати гладан а „повредити се” интелектуално и стручно од тако употребљеног неподесног прибора, било би неизбежно! Наиме, у Уставу Југославије донетом пре пола века – између солуције да Косово и Војводина буду стандардне аутономије (власне да доносе законе) лишене атрибута државности (па тако без сопственог устава и организације власти својствене класичним државама) и солуције да Југославија буде чиста конфедерација, персонална унија с осам формално равноправних, независних држава чланица – записано је нешто треће, диктирано политичко-партијским, али и дубљим историјским разлозима. Тако су покрајински представници имали право да блокирају одлуке Скупштине Србије (паралелно, постајале су и засебне, покрајинске скупштине). Док се у Савезној скупштини одлучивало осмочланим консензусом, република и парарепублика тј. аутономних покрајина које су биле у саставу Србије (сиц!).

С друге стране, Устав СФРЈ, могао би се сматрати и оригиналним визионарским „папиром” највишег ранга. Да ли је он био ипак „последња брана” која је какву-такву тадашњу Југославију могла бар још неко време – показало се петнаестак година! – да одржи и нормативно бар делимично одрази? Уз предвиђено право народа на самоопредељење, а и право на отцепљење. Што је касније и искоришћено, па и злоупотребљено.

На доношење Устава из 1974. године утицао је и МАСПОК у Хрватској, покрет Хрватског националног/националистичког пролећа почетком седамдесетих година 20. столећа, и струја либерализма у оквиру србијанске партијске номенклатуре. То је пресечено чувеним „Титовим писмом” из 1972. године, у смислу обрачуна с дотичним реформистима. Практично – потез за очување његове личне власти.

Уставни амандмани из 1968, 1971. и 1972. на Устав из 1963. године уграђени су у нови Устав пар година касније. Био је то неуспели покушај преплитања и уравнотежења федерализма и централизма – друштвене целине и државе, односно њој припадајућих држава, као и политичко-партијских и круцијалних економских састојака. У том галиматијасу, Србија је остала „кратких рукава”.

Новоуведени механизам делегатског система сводио се махом на наглашено посредну, представничку демократију путем делегата произлазећих из делегација у скупштинама свих друштвено-политичких заједница, од општине до федерације.

Јосип Броз беше проглашен доживотним председником републике, без уставног ограничења мандата. Биолошки моменат, његово одмакло старење и на крају одлазак са светске и домаће сцене – показао се, поред осталог, као и те како значајан фактор за даљу судбину Југославије.

Устав СФРЈ и ондашња Југославија личили су на кулу од карата, на низ домина – померите ли једну, све се руши. То су најпре показале уставне промене у Србији (амандмани на Устав Србије из 1974. крајем осамдесетих година), а посебно Устав Србије 1990. године. Он је био у тоталном раскораку с Уставом СФРЈ из 1974. Иако је у многим тачкама тежио да буде оновремено бар језички модеран, тобоже раскидајући са „социјалистичком уставношћу”, Устав Србије – донет на прагу балканско-југословенских ратова – представљао је први крупан искорак из номиналног федералног уставног система, конституишући Србију, са две покрајине, драстично сужених надлежности спрам ранијих, као одвојену, суверену државу.

Током низа каснијих година научна и стручна копља ломила су се око питања да ли је Устав СФРЈ из 1974. године (и амандмани који су му претходили) разорио дотадашњу савезну државу, или су пак републичке државе разориле тај устав и федералну нормативну зграду. Ипак, јасно је: односни устав чинио је како темељ те и такве државе, тако и основ њеног доцнијег уништења, припремајући њено растакање – али је био и аутодеструктиван, с бумеранг-ефектом. Дакле: или је односна јужнословенска целина имала уставом намерно засађену конструкциону грешку – или је Устав био тек фасада за друштвене процесе надолазећег политичког и оружаног разбијања југословенске државе.

Могу ли се, после протеклих педесет година, ретроспективно извући одређене поуке из дотичног устава, и какве? Примерице, да сваки аутентични уставни текст, структурално и садржински, мора бити рационална полуга демократске оријентације друштва и државе, а не саизвршилац њеног самоубиства! Да уважава реалне параметре, али и да поседује отрежњујући поглед на светлију будућност. Уставотворство – не као средство ауторитарне власти и жариште свеколиких подела и сукоба, него подлога и замајац не само економског развоја, већ, нарочито, извориште легитимне власти и департизованих јавних установа. Такође, доследног зауздавања политичких моћника, повезано с делотворном заштитом прокламованих људских права и слобода. Све то праћено одговарајућом децентрализацијом и брижљивим неговањем самосвојности науке, уметности и културе, професионализације и знања.

Има идеја да, про футуро, светски одлучилачки механизми на некој новој „Јалти” (или сличном самиту) осмисле на југословенском простору – заједно с тамошњим државама – једну еластичну творевину, рецимо реалну унију (хипотетички, без Словеније), чије би упориште било у солидарности људи са ових подручја, особито у слободним економским токовима. Чвршћа регионална сарадња уз тешњу повезаност с магистралним европским токовима. Док би чланице те претпостављене балканске уније задржале своју независност и особености, уз решена чворна национална питања.

У такозваном дигиталном добу – држећи очи широм отворене за политичке, економске, технолошке, националне, етичке и друге димензије, за поштовање индивидуалних и групних разлика – насушно је борити се и за ренесансу владавине права, правне науке и струке. За процват и неговање здравог и усклађеног, савременог правног поретка прожетог најбољим европским вредностима и стандардима – насупрот неједнакоправности људи, дискриминацији, мржњи и узурпаторским монополима, уз уважавање оригинерних разлика између појединаца и њихових различитих групација. За безусловно „не” ратовима, насиљу, било каквој диктатури, популизму, индукованој материјалној беди, нарочито одлучно супротстављање претећој аномији, хаосу несагледивих размера.

Професор Правног факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа