Најугроженији, а правно невидљиви

Најпрометнија улица у граду. На хиљаде људи се свакодневно смењује, и док је пролазници гледају као успутну тачку до одредишта, за њу је она дом. Можда се налазе на истом месту, али се разлика између њих мери вековима. Окружена смехом, буком уличних свирача и незаинтересованим погледима. У прљавој гардероби. Седи на једном душеку, покривена искиданим ћебетом. Поред ње кутија, стављена ту за сваки случај, уколико неко пожели да удели који динар. Како је спавати на минусу, бити без хране и динара у џепу, најбоље зна Милица Јовановић која године проводи на најпознатијој улици. Oна је једна од неколико хиљада људи који живе на улицама главног града.

– Мајка ме је оставила кад сам била мала, отац ми је умро. Држава ми ништа не помаже, овде сам и лети и зими, седим од јутра до сутра. Зими кад седим, коске ми се смрзну. Немам папире, кад сам болесна – не идем код доктора. Ја не разумем ове полицајце, седим овде, а они ми пишу казне, по пет, шест хиљада, не крадем, не убијам, само седим и ћутим. Имам пуно казни да платим, немам од чега, да имам од чега да живим, не бих седела овде – рекла је Милица.

Бити у ситуацији бескућништва, поред живота на улици, значи живети и у правној изолацији и свакодневно се суочавати са дискриминацијом. Већина људи без крова над главом нема документа, ни социјалну, ни здравствену заштиту, искључени су из пописа становништва, а прихватилиште где могу да потраже привремени смештај има само стотинак места. Овом проблему најизложеније су маргинализоване групе као што су стари, жене, деца, радници и раднице са несигурним уговорима и пословима, ментално и физички болесни, особе са инвалидитетом, Роми, мигранти, припадници ЛГБТ заједнице... Живот на улици ствара бројне здравствене проблеме, а њихово санирање је онемогућено недостатком приступачне здравствене заштите.

У особе у ситуацији бескућништва спадају и они који не живе на отвореном, али живе у објектима без грејања, воде и струје. Попис из 2011. године бескућништво је поделио на примарно и секундарно, и њиме је регистровано 445 људи који живе на улици и спадају у примарно, и 17.842 њих који живе у импровизованим објектима, шупама и подрумима, што је секундарно. Према проценама организација које се баве заштитом људских права, у Србији има око 20.000, а у Београду око 5.000 људи без крова над главом.

Узроци бескућништва су, како је објаснила Катарина Богдановић из организације „Адра Србија”, неадекватна економска, социјална и стамбена политика.

– Могу бити и геополитички, попут рата, миграција, природних катастрофа и климатских промена. Проблем са стамбеном политиком тиче се социјалних станова јер закуп кошта 6.000 до 8.000 динара месечно, а како особа у ситуацији бескућништва, уколико је старија и има више од 65 година, може то да плати – пита Богдановићева.

Она је истакла да су фактори ризика индивидуални.

– Људи имају различите механизме одбране и преживљавања, као што су коришћење алкохола и дрога. Међутим, није доказано да особе без крова над главом алкохол користе више у односу на општу популацију. Оне конзумирањем одређених супстанци желе да на неки начин измене своју реалност јер тада не виде, не чују, могу лакше да заспе, не виде трауме и не враћају се на прошлост – рекла је и нагласила да су ове особе додатно дискриминисане јер за њих држава није обезбедила хитан смештај.

За улазак у једино привремено прихватилиште у главном граду, Прихватилиште за стара и одрасла лица у Кумодрашкој, потребна је потврда да особа није контраиндикована за колективни смештај, док на пример она није потребна у Новом Саду.

Ова установа има 104 кревета и у њој боравак траје до шест месеци, док се зими отварају привремена прихватилишта са 30 до 40 места, али кад отопли она се затварају. Постоји могућност да се у прихватилиште у Кумодрашкој особа смести без личне карте, али, како је истакла Богдановићева, то је реткост.

– Тај процес дуже траје, а кад је неко избачен на улицу, ситуација је хитна, а не може да буде решена од данас до сутра. Уколико прихватилиште одбије, држава не нуди никакву алтернативу. Ова установа није решење за све, људима је потребно приступити индивидуално, на пример, посебно за жене, породице. Неопходно је прихватити да је бескућништво друштвени проблем и за његово решавање потребно је мобилисати ширу друштвену заједницу и институције – објаснила је и указала да у овој установи није обезбеђен адекватан рад са особама у ситуацији бескућништва јер нема довољно стручног кадра.

Од 2011. године је законом омогућено да се, како би добила личну карту, особа без пребивалишта пријави на адресу Центра за социјални рад на територији на којој борави. А за пријављивање је потребно платити таксу.

– Дакле, држава није обезбедила бесплатно вађење личних докумената за особе које немају кров над главом. Долазак до докумената има више препрека – новац, системска, институционална и индивидуална дискриминација. Много људи је правно невидљиво, неки чак имају личне карте из Југославије. Често су то учесници рата – навела је Богдановићева.

Додала је да многи службеници не знају процедуру пријављивања у Центар за социјални рад.

– Полицајци одлазе на теренску проверу, на место где им је особа у ситуацији бескућништва рекла да борави, попут неког парка, подземног пролаза. Уколико је два до три пута ту не пронађу, провера се означава као негативна и Центар одбија да јој пријави пребивалиште. Не налазимо се ни ми у сваком тренутку у свом стану, самим тим не проводе ни они цео дан на једној клупи – нагласила је.

Према резултатима пописа из 2011. године, типична особа у ситуацији бескућништва је мушкарац старости између 55 и 59 година, ниског образовања, незапослен или запослен на слабо плаћеном послу. У групи примарног бескућништва највише је средовечних мушкараца и жена од 45 до 49 година, а сваки десети је старији од 70, док су код секундарних најбројнији млади и 23 одсто их је старости до 14 година.

Републички завод за статистику још није објавио број особа које живе у овој ситуацији, према последњем попису. Методологија је, како је објаснила Богдановићева, иста као и раније.

– Сви који немају личну карту су у старту из пописа искључени, а пописивачи се обраћају центру за информације о броју особа без крова над главом, а сам центар нема установљену типологију бескућништва, у многима тај термин уопште не постоји засебно. На пример, ако је неко особа са инвалидитетом, групише се под ту категорију, а не као особа без крова над главом, исто је и кад је неко жртва насиља – нагласила је она.

Закључно са 2023. годином, организација „Адра Србија” радила је са 3.750 људи у овој ситуацији у Београду.

– Психа људи прилагођава се на екстремну друштвену искљученост и свакодневне трауматичне догађаје на различите начине. Могуће је да одређен број људи развије психозе, зависне облике понашања и почне да живи у некој алтернативној реалности како би преживела – рекла Богдановићева и закључила да свака особа која се нађе у овој ситуацији из ње може да се извуче, само је питање колико је ресурса за то потребно. Одговор на овај проблем не може бити један, неопходно је посветити се свакоме индивидуално.

Европска решења

Европске земље су већ увелико приступиле решавању овог проблема и као најефикаснији показао се програм „Housing First”, који подразумева безусловно омогућавање смештаја онима којима је потребан, рад са психолозима, социјалним радницима, па тек онда тражење запослења. Влада у Финској претворила је склоништа за особе у ситуацији бескућништва у стамбене јединице, у којима постоји особље које им пружа услуге и подршку. Те јединице распоређене су тако да станари буду смештени у сигурним насељима и да буду близу центрима за запошљавање. Приступ свакој особи је индивидуалан, уколико неко има више од 65 година или инвалидитет, биће му пружени ресурси за живот без потребе запослења. Ако је неко током боравка на улици развио зависност, посвећују се лечењу и опоравку. У нашем региону, овај програм се примењује једино у Пули.

Стопа ризика од сиромаштва 19,9 одсто

Према последњим подацима Републичког завода за статистику (РЗС), стопа ризика од сиромаштва у 2023. години износила је 19,9 одсто и у највећем ризику биле су особе са 65 и више година. Од 2020. године РЗС не прати стопу апсолутног сиромаштва, а те године проценат је износио 6,9 одсто, што значи да је у овој категорији било 446.000 грађана.