Човек за тешке задатке

Светислав Пешић и после четири деценије тренерског посла наставља да траје у пуном сјају, неуморан, темељан, свуда присутан. Кад кажемо свуда присутан – мислимо на многе кошаркашке пројекте, семинаре и предавања у земљи и свету, Ово наводимо да бисмо подсетили на једну његову изјаву у недавном подкасту „Политике”, када је пецнуо критичаре који су његов посао мерили на неким мање важним пролазним станицама (утакмицама), а онда утихнули после успеха на Светском првенству у Манили 2023. године (сребро) и на Олимпијским играма у Паризу 2024. године (бронза)....

– Не могу ништа да ми нађу. Живим сасвим нормалан живот… Свуда сам а нема ме нигде. Било је пораза, па те омаловажавају, кажу заспао је на тајм-ауту, старац… – рекао је Пешић, коме је по некад симпатично да слуша (чита) похвале неких који су га до јуче прозивали, сумњајући и у њега и у репрезентацију Србије.

После великог успеха у Паризу – који се не огледа само у олимпијској бронзи, већ и у начину игре (посебно у полуфиналу против САД), спортској дрскости и истрајности, односу играча према репрезентацији; деловало је да је Пешић подвукао црту у националном тиму. У каријери прожетој успесима и уникатним достигнућима (једини тренер у такмичењима ФИБА са златним медаљама у свим узрастима, од кадета до сениора) до овог лета недостајало му је само олимпијско одличје.

Његово недавно збогом репрезентацији, ипак се претворило у – довиђења, јер ће данас у подне потписати нови уговор, до 2026. године, тако да ће своје играче водити у борбу за златну медаљу на Европском првенству 2025. На томе да Пешић добије још један уговор, инсистирао је нови председник Кошаркашког савеза Србије Небојша Човић. Наставак рада у националном тиму значи да ће опет бити чешће у Србији, а опет ређе са породицом (супруга Вера у Минхену, где живи и њихов син Марко, генерални менаџер Бајерна, са својом породицом; ћерка Ивана са породицом је у Барселони).

– Сви ти позиви играча из репрезентације, њихов однос према мени, огромна жеља да наставимо заједно… Не можеш да будеш равнодушан према томе, а опет имаш неке обавезе које си преузео на другој страни, знаш да си потребан и на неком другом месту – рекао је Пешић недавно аутору овог текста, кога је успео да насмеје до суза кад је у једној реченици покушао да дефинише своју тренутну ситуацију: „Испада да сам ја једини Србин на привременом раду у Србији”.

У каријери су га одувек инспирисали тешки задаци. У аутобиографији „Моја игра, мој пут” изнео је своју тренерску и животну филозофију, али је и открио низ детаља из детињства проведеног у Пироту, који су у доброј мери трасирали његов животни пут. Када је летос обележавано 75 година постојања кошарке у том граду, Пешић се присетио свог првог тренера Звонимира Минчића и старог дуда у свом дворишту на који је његов отац Сретен закуцао импровизовани обруч. Ту је почео да машта о великим спортским успесима, играјући фудбал (био је солидан голман), рукомет, кошарку и стони тенис (пионирски првак Србије). Мајка Душанка редовно је крпила и прала спортску „опрему” њему и брату.

– У оно време ко није имао надимак у Пироту, тај је био крајње сумњив. Ја сам свој заслужио на „сцени” у Новосадској улици, док сам препричавао филм у којем је играо Хари Белафонте. Прекрстио сам га у Кари и тако сам постао Кари!