Из Ирака у Авганистан

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Из Ирака, у Авганистан! Овако би се најкраће и најпрецизније могла описати стратегија новоизабраног америчког председника Барака Обаме кад је реч о два рата које му у наслеђе оставља претходник, Џорџ Буш.

Ове најаве, које је давао током кампање, Обама је поновио и у првом послеизборном интервјуу и, разуме се, дао повода за разне анализе у којима се износе аргументи за овакав приступ и против њега, које су, међутим, ипак у сенци актуелније контроверзе – ко ће, као државни секретар, бити реализатор нове америчке спољне политике: Хилари Клинтон или неко други.

Кад је о Ираку реч, лопта непопуларног рата је донекле спуштена на земљу америчко-ирачким споразумом који поставља лимит од три године за тотално америчко повлачење (Обама је обећавао рок од 16 месеци). Овај споразум је иначе, што се превиђа, био неопходан зато што мандат УН за западну окупацију Ирака истиче идућег месеца.

За већ седмогодишњу НАТО окупацију Авганистана, такво ограничење не постоји. За разлику од ирачког, авганистански се сматра „добрим” ратом. Амерички и савезнички губици тамо су знатно мањи негу у Ираку, али су зато војни резултати подједнако скромни.

У Авганистану је око четири пута мање трупа него у Ираку. У овој години побуњеничка герила талибана је оснажила, постала све дрскија у нападима и власт председника Карзаија свела практично само на Кабул и још неке добро утврђене градове. Али судећи по најновијим диверзијама, ни Кабул више није тако сигуран.

Обамин план је да се у Авганистан убаци још око 20.000 војника и да се том силом талибанима зада коначан ударац. Али пре тога морала би да буде савладана и скепса савезника, који од Обаме очекују да смањи њихово ангажовање у овој „гробници империја”, а не да га повећа. Прошлог месеца, бригадир Марк Карлетон Смит, одлазећи командант британских трупа у Авганистану, изјавио је да „чисто војна победа није могућа”, те да би решење за конфликт морало да буде пронађено у преговорима.

То као да је послушао нејаки авганистански председник Карзаи, понудивши талибанском вођи Мула Омару „безбедан пролаз” до Кабула, где је позван на разговоре о миру. Омар је то одбио, па је ова епизода тиме окончана, али не и дилеме да ли је Обамина наговештена стратегија да се до расплета дође употребом већег штапа, уместо веће шаргарепе, реална.

Повећање броја војника је донекле смирило ситуацију у Ираку, али прилике у две окупиране земље су сасвим различите. Док је у Ираку главна ствар оно што Запад жели – нафта – у Авганистану је превише онога што је непожељно: опијума и хероина. Са смиреним Ираком, Америка обезбеђује своје стратешке интересе на Блиском истоку, али са безизгледном ситуацијом у Авганистану ризикује да се радикализовани ислам прошири и на Пакистан, другу по бројности муслиманску државу света (165 милиона становника) – и поседника нуклеарног арсенала.

У том контексту воше него занимљиву оцену дао је Замир Кабулов, руски амбасадор у Кабулу, прекаљени КГБ ветеран у авганистанској престоници током деветогодишње совјетске окупације. „Они су већ поновили све наше грешке”, рекао је Кабулов у прошломесечном интервјуу „Интернешенел хералд трибјуну”, додајући да сада „праве сопствене, на које не полажемо ауторска права”.

По Кабулову, Американци су, као и Совјетски Савез, потценили отпор и подједнако нису разумели „иритирајући алергију” коју Авганистанци имају према било којој страној окупацији. И совјетска и америчка главна грешка, по њему, јесте у томе што се нису задовољили само променом режима и брзо се повукли.

Мало је зато изгледа, сматра руски амбасадор, да би НАТО са 60.000 војника могао да успе у ономе што СССР није могао са 140.000.

Да ли је то неко лепо објаснио Бараку Обами?