Да ли је у Америци могућ војни удар

Америчка политичка сцена је последњих година испуњена незапамћеним изливима насиља, екстремизам обележава атмосферу уочи избора 5. новембра, па се све гласније поставља једно питање: каква је у амбијенту наелектрисане поларизације позиција војног естаблишмента?

Питање није теоретско јер постоји сасвим оправдана бојазан од насилних сукоба присталица двоје кандидата, који могу да воде најгорем сценарију: да кандидат који изгуби одбије да прихвати резултате и себе прогласи победником. Сједињене Државе нашле би се у ситуацији двовлашћа: једне регуларне и друге власти у сенци, а њихов конфликт могао би да носи потенцијал за озбиљне социјалне нереде.

Америка је кроз све то прошла 2020, кад је Доналд Трамп тврдио да су избори покрадени и када је 6. јануара 2021. немо посматрао рушилачки налет својих присталица на зграду Конгреса који је деловао као предигра пуча. Већина републиканаца и данас прихвата његова тумачења о крађи.

Трамп одбија да јасно одговори да ли би прихватио победу Камале Харис. Није искључио могућност насиља уколико изгуби. „Уколико не победимо, знате, све зависи”, изјавио је у априлу за магазин „Тајм” а својим бирачима је већ поручио да би могао да изгуби само због преваре и крађе.

Агенција Ројтерс идентификовала је најмање 300 случајева политичког насиља од времена напада на Капитол, укључујући 51 инцидент ове године. О неким случајевима, попут два покушаја атентата на Трампа или пуцњаве на штабове демократа у Аризони, извештавало се нашироко. Други су пролазили мање-више неопажено, али су регистровани.

Реч је о највећем повећању политичког насиља у последњих пола века, а у амбијенту општег неповерења инциденти лако могу да добију несагледиве пропорције. Ово посебно важи за „превртљиве државе”, у којима је маргина победе једног или другог кандидата веома мала. Трамп јесте радикализовао своје присталице, али је истовремено регрутовао и многе „хејтере”, који припадају демократама и спремни су за обрачун.

САД нису у грађанском рату, мада има оних који мисле да су на путу према њему, па се увећава страх од нечег што Американци никада нису доживели у својој историји: војног удара. Како ће се понашати војни естаблишмент у временима политичког насиља које би после гласања могло да експлодира? Да ли би у таквим околностима интервенисала војска?

Армија је дисциплинована и по америчком Уставу је под контролом главнокомандујућег председника и под цивилним надзором Конгреса. Шта уколико двоје истовремено тврде да су председници?

Недавна историја, посебно током Трамповог мандата, указује на ризике. Тада су водеће личности војске, активне и у пензији, покушавале да убеде председника да одустане од неких својих опасних идеја. Рецимо око будућности НАТО-а. Критичари Трампове администрације били су задовољни позицијом армијских лидера, али присталице Трампа, и он лично, веровали су да војска поткопава његову политичку агенду и покушава да спречи да је реализује у пракси.

Онда су, по најрадикалнијем сценарију, Трампове присталице предлагале да војска преузме гласове с бирачких машина како би се доказала превара. Нацрт таквог документа нађен је у Белој кући и одмах предат конгресном комитету који испитује догађаје 6. јануара. Тек кад је Трамп напустио Белу кућу одбацујући ангажман војске, постало је јасно да је он од те идеје одустао јер је схватио да му неће помоћи да задржи положај.

Војни естаблишмент делује спремно да интервенише у политици, посебно уколико је унија у опасности. Питање је, међутим, ко одређује шта је опасност. Многе заставе Конфедерације које се вијоре од Тексаса до југа Калифорније указују да је Трамп спреман да прогласи „опасност” и да позове армију да јој се супротстави. Он се често ослања на запаљиву реторику претећи да ће своје политичке ривале послати на суд и да ће распоредити армију против „радикалне левице” коју назива „унутрашњим непријатељима”.

Председник САД може да се ослони на федерални закон који му омогућава да у свакој држави распореди армију и снаге Националне гарде под одређеним околностима, попут великих грађанских немира. Трамп жели снажну централизовану власт и око питања која су дуго била ван федералне контроле. Критичари сматрају да су неки од његових конфузних предлога буквално супротни законима и прихваћеним принципима, али прихватају да његова популистичка реторика није испразна и да мора да буде схваћена озбиљно.

Милитантност коју је Трамп испољио током демонстрација после убиства Афроамериканца Џорџа Флојда 2020. показала је колики је његов ослонац на силу. Откако је изгубио власт понављао је да му је жао што није по земљи распоредио војску и да се неће устручавати да то учини уколико се врати у Белу кућу.

Трамп дуже од годину дана представља своју ауторитарну визију другог мандата, фокусирајући са на недовршене послове. Једна од идеја говори о распоређивању армије да се супротставља насиљу на улицама, да разбија криминалне банде и помаже у депортацији милиона имиграната. „Током 2016. рекао сам да сам ја ваш глас”, изјавио је Трамп на једном предизборном митингу у Тексасу. „Данас додајем: ја сам ваш ратник. Ја сам ваша правда. За оне којима су учињене неправда и издаја, ја сам ваша одмазда.” Армија у његовој визији има своју улогу која би излазила из оквира Устава.

Постизборни сценарио је забрињавајући, што признају и генерали који не искључују могућност активирања „Закона о побуни”, који би војни естаблишмент супротставио подељеном друштву. То носи опасност од подела унутар армије чији су припадници чланови истог тог друштва. Војска би се политизовала, а социјалне и политичке поделе би се продубиле. Америка би много изгубила уколико би оружане снаге одустале од сопствене неутралности.

Децембра 2021. тројица високих пензионисаних војних лидера објавила су колумну у „Вашингтон посту” залажући се да војска учини више како би спречила активне припаднике армије да не прихвате резултате председничких избора. Опасност је да подрже неки будући удар, нови Рајхстаг – који би могао и да успе. Но, било би наивно помислити да се војни естаблишмент није припремио за све могуће сценарије који би могли да се догоде после 5. новембра. Укључујући потпуни колапс ланца командовања подељеног по партијским линијама. А то би значило и први војни удар у америчкој историји.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа