Стара мигрена за нову управу

С новим тренером и новом управом Партизан је почео да ређа победе. Прекјуче, код куће, против Чукаричког, утакмица је одиграна у амбијенту, који је доскора био незамислив. Трибине, сем оне на северу, која је нека врста плаца за „конзулате”  присталица противничких екипа, биле су пуне. На њима је владало ведро расположење, било је и деце и, с обзиром на коначан исход, публика, чије је срце углавном куцало за „црно-беле” разишла се као она, која је задовољна после успешне позоришне представе.

Новопазарских 4:3 и 3:1 против Чукаричког Сави Милошевићу и привременом одбору дају ветар у једра. Међутим, Партизан не треба да буде једрењак, да зависи од ћуди ветра и других околности, него ледоломац, који се пробија кроз све препреке на пловидби по домаћим и међународним водама.

Пада у очи да је у оба окршаја Партизан јурио резултат. У Новом Пазару је домаћин водио с 2:0 и то после двадесетак минута игре, а Чукарички је у Хумској имао 1:0 и неколико неискоришћених шанси. Тријумфи после преокрета имају посебан значај, пошто доливају самопоуздање до врха. Међутим, окршај с екипом с Бановог брда је пример да не мора бољи, онај који има више шанси, и да слави.

Вероватно су ране на рукама, које су биле пуне, а на крају су остале празне, зато и болније, па се Чукарички убрзо после утакмице жалио јавности. Колико има основа за то, посебна је тема, која се готово редовно распирује  кад год неко није задовољан резултатом.

Обичај је да се на утук одговори утуком, па наставцима никад краја. Новом Партизановом руководству трошење енергије на то, поготово у овом тренутку кад је затрпано наслеђеним проблемима, није потребно.  А ни било ком другом клубу не решава суштинске невоље, него их само скреће са њих.

То штети и нашем фудбалу у целини, јер људи у њему своје могућности не користе за полемике о његовом унапређивању, неко за остваривање клупских интереса. Због тога би Партизан могао да се уздржи од борбе пером, да, рецимо, констатује да свако види утакмицу на свој начин. И да тиме утаба пут другачијем приступу гледању на проблеме.

Другачијим приступом, или бар зато што се очекује да ће тако да буде, публика је враћена на стадион. И у клубу су, с разлогом, веома задовољни због тога. Али, због општег одличног утиска, због враћеног јединства свих којима је стало до Партизана, треба на време да се оплеви оно што може да изџигља у коров. Тек што је почела утакмица је прекинута због димне завесе која се надвила над игралиштем. Био је то хир неких с трибина због кога је много пута досад Партизан плаћао цех. Требало би већ сада да се постигне договор да се не прави клубу таква медвеђа услуга, јер ће то да доведе не само до бацања у ветар пара из клупске благајне, него ће бити растерани и они, који на утакмице долазе као љубитељи фудбала и „партизановци”.

Као што на препуцавање преко саопштења и понашање на трибинама, које нема никакве везе са спортом и клубом не треба да се гледа ружичасто због виших интереса, тако не треба да се гледа црно на играчки кадар.

Јесте да многи од њих нису оправдали очекивања, али зидање будућности на томе да ће у следећем прелазном року да се доведу истинска појачања је наставак пута којим се досад ишло. То би опет било куповање парама из празне касе. Партизану су се сада вратили многи његови асови, који би могли да поуче своје наследнике  тако да клуб с оним чиме располаже, без продубљивања задужености, побољша игру на којој се, ипак, све заснива у фудбалу.

Није смак света кад се изгуби чак и с 4:0 у „вечитом дербију”. Ето, као недавно Партизан против Црвене звезде исто је прекјуче прошао и Реал, такође на свом терену, против Барселоне. Лош дан сваког може да задеси, али тим и с мањим амбицијама од Партизана мора да буде много способнији од онога што је показао против Новог Пазара и Чукаричког.