Тренер од којег боли глава

Данас се навршава век од рођења Александра Николића, утемељивача југословенске и српске школе кошарке, тренера који је извршио снажан утицај на плејаду врхунских европских стручњака и играча. Двојица његових ученика, Жељко Обрадовић и Божидар Маљковић, укупно су 13 пута освајали Евролигу (9+4), а пре њих је уз њега стасавао Богдан Тањевић, творац оне чудесне Босне која је без странаца била првак Европе 1979… И многи страни тренери истичу да су имали привилегију да уче од професора Николића, или макар да добију неки савет који им је отворио очи…

– Како је рекао професор Александар Николић, велики сте тренер ако имате изванредне играче. О томе можемо да причамо сатима, а тренер Поповић (Грег) рекао је да су му велики играчи, од Робинсона, Данкана до Ђинобилија, дозволили да их тренира. То значи да су му дозволили да буде свој – рекао је италијански тренер Еторе Месина (четири пута освајао Евролигу), поредећи приступ Александра Николића и једног од најутицајнијих тренера у историји САД Грега Поповића.

Николић је, поред осталог, ушао у историју као неко ко је био играч и тренер и Црвене звезде и Партизана (то је касније урадио и Зоран Славнић). На Звездину клупу сео је после повратка из Италије, 1973, и са њом одмах освојио Куп европских купова (1974). После је водио Фортитудо из Болоње (1974–76), из ког се вратио у репрезентацију Југославије и с њом освојио две златне медаље, на европском (1977, Лијеж) и светском шампионату (1978, Манила). Била је то једна од најбољих генерација у историји европске кошарке (Славнић, Кићановић, Делибашић, Далипагић, Ћосић…).

Као светски шампион из Маниле могао је да бира где ће да ради, али је одбио многе европске клубове и кренуо за Чачак. Ту је чувеног стрелца Радмила Мишовића, у позним играчким годинама, научио да је „основ сваког дела игре, па и шута, бесомучно понављање”. У то време (1978-80) у први тим Борца ушао је јуниор Жељко Обрадовић коме ће Николић бити ментор у Партизану, кад је незаборавна сезона (1991/92) крунисана тројком Александра Ђорђевића у последњем секунду финала Купа шампиона с Хувентудом у Истанбулу.

– После тренинга и утакмице играче треба да боли глава, а не ноге, говорио је професор Николић, а то и ја често кажем својим играчима – каже Жељко Обрадовић, који је и данас на клупи црно-белих.

Николић се из града на Морави вратио у Италију, променивши четири клуба за четири године – Виртус из Болоње, Рејер из Венеције, Викторију Либертас из Пезара и АПУ из Удина у којем је завршио каријеру (1985). Кад је то објавио, сви су хтели да им буде саветник, а ту срећу су, пре свих, имали Божидар Маљковић и Југопластика, која је три пута узастопце била европски шампион (1989/91). Николић је тада оставио дубок траг и у игри и у срцима играча какви су били Тони Кукоч и Дино Рађа који данас, у својим изјавама, чувају успомену на њега.

– Његов ауторитет се своди на једно, а то је да у прва три тренинга покаже играчу да десет пута зна више кошарку од њега. И ту је крај приче. Није потребно ни да се дере, ни да галами, ни да скаче, већ је он Професор и за сва времена њихов професор... Био је занимљив човек. Волео је карте. Био је хазардер. Људи који не познају Ацу Николића кажу да је био песимиста. Он је заправо био један велики реалиста и један оптимиста, човек који је на утакмицама волео да припреми изненађења, чија је кошарка била суперофанзивна… – каже Маљковић, данас председник Олимпијског комитета Србије.

Николић је примљен у обе куће славних, Нејсмитову у Спрингфилду (1998) и Фибину у Женеви (2007). На свечаности у Спрингфилду, у друштву Лерија Бирда и Ленија Вилкинса, захвалио је свима који су му помогли да постане то што је био.

– Хвала свим друговима с којима сам закорачио у свет кошарке, хвала свим играчима, тренерима и функционерима с којима сам сарађивао, али изнад свега хвала мојој супрузи Ксенији. Оставила ми је прегршт времена да се посветим кошарци, док је она бринула о кући. Без ње ни ово дивно вече не би било могуће – казао је тада Николић који је преминуо две године касније, 12. марта 2000.

Новосел: Мој први учитељ

– Аца Николић је био мој први учитељ, као репрезентативац. Никада нећу да заборавим прве припреме у Славонском Броду. После те три недеље био сам дупло квалитетнији, јер сам први пут видио неке тренинге које никад пре тога нисам видeо – казао је својевремено хрватски тренер Мирко Новосел (1938-2023) који је са репрезентацијом Југославије био двоструки европски првак (1973, 1975).