Сећање на тренера Стевана Вилотића

Претходних дана објављена су у овој рубрици два лепа и занимљива написа о некадашњем фудбалском тренеру Мачве из Шапца Абдулаху Гегићу и подсетила ме на још једног исто тако изврсног тренера и спортског педагога, Стевана Вилотића. Почетком шездесетих година прошлог века био сам дошљак и постао средњошколац у за мене новом граду. ФК Мачва је тада била успешан тим Друге фудбалске лиге Југославије, некадашњи „провинцијски Уругвај”.

Једног недељног поподнева кренуо сам на стадион, где је Мачва требало да игра против екипе Радничког из Сомбора. Био сам без динара у џепу, али сам рачунао да ћу се попети на неки зид, ако може и прескочити, и ући на стадион. Онда сам пред једним улазом видео тридесетак дечака, вршњака и мало старијих од мене, како стоје у реду и чекају да уђу на стадион. Стао сам и ја наслућујући да бих некако могао да уђем с њима. Убрзо је дошао човек, после сам сазнао да је то Стеван Вилотић, тренер подмлатка, и почео да пропушта једног по једног дечака и сваког ословљавао по имену. Кад сам дошао на ред, рекао ми је да уђем и сачекам поред врата. Када су сви ушли, пришао ми је и рекао: „Дечко, овде улазе само они који тренирају у подмлатку клуба. У коју школу идеш, играш ли фудбал, хоћеш ли да тренираш у подмлатку?” Питао ме је за име, који сам разред, ко ми је разредни и какав сам ђак. Зацрвенео сам се и искрено рекао да нисам знао да је реч о играчима подмлатка и да хоћу да тренирам, на шта ми је рекао да дођем у уторак после подне. Одушевио ме је својим педагошким приступом, начином на који ме је уважио, поверовао ми, позвао ме, што ме није вратио с улаза, и целим својим очинским наступом.

Нажалост, после неког времена морао сам да се преселим у други град, тако да нисам могао даље да тренирам код чика Ћелета, како су га сви звали, али ми је његов гест остао трајно у памћењу. Касније је са мном служио војску један тадашњи првотимац Мачве, који је такође имао много речи хвале за тренера Стевана Вилотића.

Др Слободан Благојевић,
професор у пензији, Нови Сад