Шта смета Вашингтону

Да бисмо разумели спољну политику Сједињених Америчких Држава потребно је да знамо филозофско-историјски основ на којем она заправо почива. Утемељивачи и творци те политике јесу, у највећој мери, два америчка председника – Теодор Рузвелт и Вудро Вилсон. Иако знатно другачији по много чему, њих двојица су стожер разумевања америчке дипломатије јер је у време њихових мандата Америка дефинисала и изградила основ међународне политике којег се и данас држи. Двадесети век (готово у целини) јесте столеће Сједињених Држава – век када је званични Вашингтон напустио идеју изолационизма и отворено почео да читавом свету намеће своје идеје и ставове.

На крају Другог светског рата Америка је држала и контролисала више од тридесет одсто светске привреде, а још неких четрдесет година раније, на самом почетку 20. века, Рузвелт је јасно образложио дужност коју Америка на себе мора да преузме – наметнути свој национални интерес свету као општи интерес човечанства. Према Рузвелтовим убеђењима, Сједињене Државе су сила која треба да се протегне свуда, а њене идеје да се прикажу и усвоје као универзалне. Тако се и радило – већ у првим годинама 20. века успостављен је протекторат над Доминиканском Републиком, окупирана је Куба, подржан је (из сенке) Јапан у рату с Русијом, утицало се на Мароко (конференција у Алхесирасу 1906. године), а не заборавимо ни силовиту интервенцију у оквиру „Боксерског устанка” у Кини неколико година раније (наравно, овде неће бити простора за анализу каснијих интервенција попут Вијетнама, Ирана, Сомалије, Југославије).

Ипак, спољну политику Сједињених Држава у већој мери од Рузвелта обликовао је председник Вудро Вилсон. Његова идеја оснивања Друштва народа (претеча Уједињених нација) заправо јесте, у својој суштини, организација која Америку ставља на дипломатски пиједестал с циљем да преко ње лакше званично утиче на међународну, односно глобалну политику. Укратко – послератни свет у највећој мери јесте продукт политике Сједињених Држава, а идеја и потреба да она буде „светионик човечанства” заживела је и дуго била веома присутна (па и данас). Међутим, од отварања Кине и њеног буђења кроз различите реформе (још из времена Денг Сјаопинга), преко Путиновог преузимања Русије пре готово четврт века, Америка је схватила да се однос снага променио те да је Вашингтон и даље веома моћна светска сила, али да, изгледа, више није једина.

Већ најмање једну деценију сведоци смо немоћи Вашингтона да заустави продор Кине у свет, као и да „укроти” Русију и поново је доведе на ниво „шаљивог Јељцина”, који је био врло погодан за сарадњу. Притом, Саудијска Арабија више нема обавезу да продаје нафту за доларе јер је педесетогодишњи уговор истекао почетком јуна ове године (тачније 9. јуна), а није обновљен, што Саудијској Арабији омогућава да нафту продаје за друге валуте, што ће додатно угрозити већ пољуљану снагу долара.

Не заборавимо и то да је Путинова администрација успела да гас испоручује за рубље (што је декретом који је потписао Путин почело још крајем марта 2022). Турска, Мађарска и многе друге земље одмах су то прихватиле (радо или не), док су Бугарска и још неке земље себи створиле велике проблеме кроз одбијање таквих услова. Ван тога, сетимо се и да су многе блискоисточне земље релативно скоро повукле златне резерве из Сједињених Држава, као и да се амерички дуг предвиђа на 99 одсто БДП-а на крају године (на основу „ублажене” предизборне пројекције америчког Конгресног одбора). Затим, Северна Кореја и Русија недавно су склопиле уговор о заштити у случају нечијег напада на територију било које од те две земље.

Кинески односи с Вашингтоном генерално су добри, али је Кина увек на опрезу и одређеној дистанци због америчког мешања у вези с територијом Тајвана (сетимо се само рецимо посете Ненси Пелоси Тајвану). Кина због тога често изводи војне вежбе око Тајвана (а то веома дoбро знају и виде становници кинеског града Сјамена). Даље, Сједињене Државе нису успеле да спрече и прекину руску војну интервенцију у Украјини, нити да ослабе позицију Русије, а и њихов однос клацкалице „подршке и осуде” Израелу није ни најмање заварао оне који се озбиљно баве анализом сукоба у појасу Газе. Било како било, Америка више није неприкосновени „светски полицајац”, и то Вашингтону озбиљно смета. Наравно, и даље говоримо о светској сили, али више не и о јединој на светској међународној сцени. Трамп ће очигледно победити на изборима. У актуелним околностима и без већих Трампових гафова, победа Камале Харис није реална опција, без обзира на то што се прогнозира тесна трка, али то дефинитивно неће ојачати америчку позицију. Напротив. Мислим да Америка свакако неће повратити моћ коју је имала током 20. века, а да ли ће успети да се носи с тим и на који начин и да ли ће њена моћ додатно пасти, време ће показати. На крају треба поменути и то да земље БРИКС-а незадрживо јачају и њихов значај у међународној политици и привреди ће тек добити на снази. Време је изгледа за неки нови амерички „Маршалов план”, а њега нема ни у назнакама. Шта год да ради, Вашингтон ће свакако морати више да изучи уметност Бизмаркове реалполитике, а она захтева тактичко умеће и флексибилност.

Филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа