Сврставање несврстаних

Бићу апсолутно искрен и врло отворено ћу написати да с једнаким презиром гледам како људе који се одлуче да раде у корист западних земаља, читај НАТО-а, тако и Руске Федерације. Заправо, ваљда то од куће иде, али још као клинца су ме учили да је најгора издаја ако радиш за туђина против твоје Југославије.
Чињеница, закачио ме је крај СФРЈ, био сам и пионир, учио сам пионирску заклетву у којој је, без обзира на њене идеолошке мотиве, кључ била да се стављаш на располагање својој земљи и да ћеш је чувати. Ти, тако мали, добијаш част да браниш Југославију и да је чуваш као зеницу ока свог. Наравно, кроз одрастање и образовање, које је свакако узрочно било повезано са распадом земље којој си се као мали заклео, срце је куцало за српску славну историју и само за Србију. Богу хвала, бабе и деде, посебно по мајчиној страни, који су окусили „благодети” комунизма, васпитали су ме у српском и православном духу и увек су ме учили да постоји само Србија и да једино за њу вреди живот дати. Тако је и данас и тако своје четворо деце васпитавам. Отуда код мене толики презир према сваком ко је Србин, а ради за неку другу земљу, тим пре јер сам и сам имао икс пута прилике да се сврстам на неку од страна, посебно на ове источне. Но, васпитање и свест да је то најгори вид издаје никада ми то нису дозвољавали. Служити туђину је само по себи одвратно, па таман да је тај туђин и наш искрени пријатељ.
Пишем све ово, јер се чудом чудим када председник Србије истиче како га његови најближи сарадници притискају да се приволи једној или другој страни, те да више тај притисак не може да издржи. Поставља се питање – какви су то људи? Обављају одређене веома битне државне послове, на извору су информација, руководе одређеним ресорима, близу су председника Србије и без трунке срамоте раде у корист неке од зараћених страна. Има ли веће срамоте? Како себе у огледало погледају? Како погледају своју децу? Имају ли свест да ће једног дана можда неко од њихових најближих, посебно деца, да их назове издајницима? Ваља живети са тим белегом. Немам проблем да кажем како ми је Русија у оном духовном, па и сваком другом погледу, далеко ближа него било која западна земља. Волим Москву, Санкт Петербург, сматрам Русе браћом, али радије бих да ме нема него да радим за Русе, јер колико год да волим Русију, ипак Србију далеко више волим. О НАТО земљама не могу чак ни да пишем, јер колико год ценио културно стваралаштво запада, економску моћ, посвећеност послу, тај духовни аспект и начин живота либералног света није ми никако прихватљив и чак га сматрам прилично непријатељским за нашу отаџбину. Отуда, немам ни најмањи проблем да то истакнем, када би ми дали да бирам – смрт или за неку од страна да радим против своје земље, радије бих изабрао смрт. Служити туђину је срамота која остаје за цео живот и молим све људе да у веома тешким временима која нам следе буду само и једино уз Србију. Другу отаџбину немамо!
Народни посланик
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


