Јаз између васпитача и родитеља ђака

Општа атмосфера, друштвене мреже, радио и телевизија растачу образовни систем као ауторитарну окосницу друштва. Копни виши степен институције чији су чиниоци ученици, наставници и родитељи.

Да ли је потребно подсетити, духовно и физичко сазревање младог бића захтева усмерење наставника и родитеља у истом правцу и њихове добре сарадничке односе. – Да се слушамо и саветима помажемо, као што народ вели.

Померимо пажњу на родитеље.

Констатујемо, уместо размене запажања и разумевања, у пракси се јавља јаз између васпитача и родитеља, као учесника на једном од најзначајнијих попришта. Манифестују наставникове недоумице, нелагоде и тешкоће које смо навикли да називамо „проблемима”. Наиме, осим изазова на радном месту и притиска јавности, просветни радник је додатно изложен понашању родитеља које се перципира као залажење у надлежност одељенског старешине и наставничког колегијума, у самој ствари, делокруга вођења установе, као продужене руке заједнице коју чине родитељи и блиски сродници.

Имамо у виду разлике родитеља у погледу образовања, занимања, старости и вичности, њихову заузетост послом, умор и живот под стресом; свакако, породицу која није у стању да обавља васпитање и образовање. Успут, због своје емотивне везаности, отац гледа своје чедо као нарочито преамбициозно, на начин да његов захтев премашује дететове способности. Најблажи судија, најсрдачнији његов пријатељ, родитељ друкчије схвата примедбе упућене детету, ма од кога потицале.

Исконско је, наравно, право родитеља да штити свој пород. Кад су у питању настава и ваннаставна активност, напредовање, провера знања и оцењивање, он, у својству оштећене стране, може, на рачун рада наставника или његовог поступка, поднети пријаву управи школе или некој вишој инстанци.

Констатујемо: у контексту ђачког права, као поклича данашњег времена, све је евидентнији надзор над учитељевим или наставниковим радом – самим тим, отворен је простор за евентуалну злоупотребу и деградацију просветне професије.

У самој материји, бележимо друштвено неприхватљиве поступке од стране родитеља, понашања која су у ранија времена, прелазила сваку могућност одношења. Уколико школска оцена о детету није по вољи, отац иступа узрујано, негира факте и намеће своје назоре; он се меша у програмске садржаје које васпитач преноси, а васпитаник усваја. Због негативних информација, на пример закључене добре оцене уместо врло добре, врло добре уместо одличне, улази у расправу, захтева објашњење; тражи се провера учитељевог рада, наговарају деца на бојкот наставе, па и на прекид комуникације с учитељем. Сведоци смо отворене агресивности, галаме и претњи. Падају подругљиве речи и погрдне квалификације на рачун учитеља и наставника. Каталог „непочинстава” иде од вербалног до физичког насиља. Сустежемо се да кажемо, стручне службе школе и само наставно особље, без присуства трећег лица, ескивирају блиски сусрет с родитељима или старатељима. Оваква иступања, против достојанства једне функције, ваља рећи друштвене мисије, попримају размере притисака и неке хајке. (У теорији педагошких наука није непозната, као мера, едукација родитеља од стране стручних тела, на који начин би они себе изградили и упознали као родитеље.) – Све облици некоректности и повреде, допуштено је рећи, непристојности који узнемире, исцрпљују и утичу на учитељево ментално здравље.

Није странпутично рећи: мисионар духа, најпозванији да друге учи (у коме нема рањивих места, чији се недостаци губе у сјају врлина), одвајкада први родитељев сарадник у подизању детета – остаје, у неку руку, непотребан, саморажалан, као угрожена зверка.

Човеку се згрчи срце од туге, од сажаљења.

Тихомир Петровић,
професор емеритус, Сомбор