Акција – реч у правом тренутку

Оно што сам дуго очекивао – догодило се. „Политика”, коју читам шездесет година, а идуће године биће педесет како у њој сарађујем, осванула је на првој страни са синтагмом „Акција Политике”. Та реч – акција јесте оно што је дуго година недостајало не само „Политици”, већ и целом друштву. У овом случају у специфичној теми каква је приватизација наше најпознатије издавачке куће „Просвета”. Куће која је један од брендова данашње Србије, а до јуче и Југославије.

Акценат стављам на реч „акција” зато што је данас она утихнула и употребљавају је само филмски режисери, када почне снимање неког кадра, и продавци конфекцијске и друге робе – када хоће да се ослободе залиха, па продају са попустом. Акцију треба извући из џака са политичким мекињама јер код нас не постоје механизми притиска и утицаја јавности и грађана када је у питању заштита неких вредности. Грађани немају више оне посланике које су бирали и којима се могу обратити, као што је у највећем броју земаља, а нестале су и месне заједнице и разне организације које су могле да дигну свој глас. Где се нађе неколико ентузијаста и упорних људи организује се грађанска акција и она после много мука и препуцавања понекад успе.А најчешће не. Акција у вези са Петим парком успела је тек када се умешао градоначелник, али у вези са градњом „Вера” на Вождовцу тешко ће ићи. Да се у скандалозно претварање „Трандафиловића” у парфимерију није умешао агилни председник општине Врачари данас бисмо куповали колоњску воду у култној и старој кафани. Ту битку треба извести до краја. Не сме се дозволити да похлепа појединаца буде изнад интереса друштва, које треба да пронађе начин да превазиђе профитне интересе, који не смеју да буду светиња и недодирљиви канон.

Медији су, разуме се, важан фактор комуникација и јавног мњења, али они нису полигон на коме би грађани могли да се испоље. Дневни листови, међу њима и „Политика”, деценијама негују писма читалаца, али су она само кап у мору онога што би људи хтели да замере, предложе и кажу. Ту је и Инернет, али он још није заживео у пуној мери, иако се неке акције и сајтови афирмишу као трибине јавног мишљења.

Очигледно је да у нашем друштвеном и политичком механизму недостају инструменти за утицај грађана и јавног мњења. Разна незадовољства радника, посебно када су у питању сумњиве приватизације и тајкунске манипулације, спадају свакако у фонд проблема о којима је реч. „Приватизери” се у много случајева не држе слова уговора, који их обавезује да задрже основну делатност и спроведу социјални програм. Честа смењивања система и политичких гарнитура чине да се може ловити у мутном.

Србија би требало да заштити један број својих институција које представљају њен заштитни знак. Међу њима је свакако и „Просвета”, која се може приватизовати, али под прецизним условима: да тај чин унапреди и модернизује познату кућу, да јој да нове подстицаје и програме, а не да се купци сутра наслађују, претварајући њене књижаре у кладионице. Ту ни град ни република, ни општине, не смеју да буду индолентни. У време када класичан капитал, посебно финансијски, пуца у најмоћнијим западним земљама и када држава мора да интервенише и плаћа своје заблуде милијардама евра, ми у једној осиромашеној земљи хоћемо будзашто да распродајемо наше драгоцености. Није јасно због чега не могу да буду јавна предузећа и куће као што је „Просвета”, али и један Јат или Танјуг, па и Звезда и Партизан. Иза свега се крију, разуме се, велике игре, али њима ваља стати на пут. Имати у јавном делокругу овакве куће, и још многе које нисам поменуо, значи имати државу која чува своју традицију. Ове куће нису само заштитни знак већ су на неки начин и обележје државности, коју ми треба тек озбиљније да изграђујемо. Крупне политичке теме и остаци ратова узимају свој данак, па ове теме нису у фокусу актуелне политике. А када се тргнемо око ствари које живот значе, може бити касно.

Зато је акција „Политике” у вези са „Просветом” добар сигнал и осталим медијским кућама да не буду само арене страначких и политичких препуцавања, новинарских прича и емисија. Већ да буду снажан и независан актер јавног мњења и воље грађана.Неке то делимично и раде,али је време да се далеко више у том погледу ангажују и да буду јак и самосталан фактор јавног живота.

књижевник и публициста