Akcija – reč u pravom trenutku

Ono što sam dugo očekivao – dogodilo se. „Politika”, koju čitam šezdeset godina, a iduće godine biće pedeset kako u njoj sarađujem, osvanula je na prvoj strani sa sintagmom „Akcija Politike”. Ta reč – akcija jeste ono što je dugo godina nedostajalo ne samo „Politici”, već i celom društvu. U ovom slučaju u specifičnoj temi kakva je privatizacija naše najpoznatije izdavačke kuće „Prosveta”. Kuće koja je jedan od brendova današnje Srbije, a do juče i Jugoslavije.

Akcenat stavljam na reč „akcija” zato što je danas ona utihnula i upotrebljavaju je samo filmski režiseri, kada počne snimanje nekog kadra, i prodavci konfekcijske i druge robe – kada hoće da se oslobode zaliha, pa prodaju sa popustom. Akciju treba izvući iz džaka sa političkim mekinjama jer kod nas ne postoje mehanizmi pritiska i uticaja javnosti i građana kada je u pitanju zaštita nekih vrednosti. Građani nemaju više one poslanike koje su birali i kojima se mogu obratiti, kao što je u najvećem broju zemalja, a nestale su i mesne zajednice i razne organizacije koje su mogle da dignu svoj glas. Gde se nađe nekoliko entuzijasta i upornih ljudi organizuje se građanska akcija i ona posle mnogo muka i prepucavanja ponekad uspe.A najčešće ne. Akcija u vezi sa Petim parkom uspela je tek kada se umešao gradonačelnik, ali u vezi sa gradnjom „Vera” na Voždovcu teško će ići. Da se u skandalozno pretvaranje „Trandafilovića” u parfimeriju nije umešao agilni predsednik opštine Vračari danas bismo kupovali kolonjsku vodu u kultnoj i staroj kafani. Tu bitku treba izvesti do kraja. Ne sme se dozvoliti da pohlepa pojedinaca bude iznad interesa društva, koje treba da pronađe način da prevaziđe profitne interese, koji ne smeju da budu svetinja i nedodirljivi kanon.

Mediji su, razume se, važan faktor komunikacija i javnog mnjenja, ali oni nisu poligon na kome bi građani mogli da se ispolje. Dnevni listovi, među njima i „Politika”, decenijama neguju pisma čitalaca, ali su ona samo kap u moru onoga što bi ljudi hteli da zamere, predlože i kažu. Tu je i Inernet, ali on još nije zaživeo u punoj meri, iako se neke akcije i sajtovi afirmišu kao tribine javnog mišljenja.

Očigledno je da u našem društvenom i političkom mehanizmu nedostaju instrumenti za uticaj građana i javnog mnjenja. Razna nezadovoljstva radnika, posebno kada su u pitanju sumnjive privatizacije i tajkunske manipulacije, spadaju svakako u fond problema o kojima je reč. „Privatizeri” se u mnogo slučajeva ne drže slova ugovora, koji ih obavezuje da zadrže osnovnu delatnost i sprovedu socijalni program. Česta smenjivanja sistema i političkih garnitura čine da se može loviti u mutnom.

Srbija bi trebalo da zaštiti jedan broj svojih institucija koje predstavljaju njen zaštitni znak. Među njima je svakako i „Prosveta”, koja se može privatizovati, ali pod preciznim uslovima: da taj čin unapredi i modernizuje poznatu kuću, da joj da nove podsticaje i programe, a ne da se kupci sutra naslađuju, pretvarajući njene knjižare u kladionice. Tu ni grad ni republika, ni opštine, ne smeju da budu indolentni. U vreme kada klasičan kapital, posebno finansijski, puca u najmoćnijim zapadnim zemljama i kada država mora da interveniše i plaća svoje zablude milijardama evra, mi u jednoj osiromašenoj zemlji hoćemo budzašto da rasprodajemo naše dragocenosti. Nije jasno zbog čega ne mogu da budu javna preduzeća i kuće kao što je „Prosveta”, ali i jedan Jat ili Tanjug, pa i Zvezda i Partizan. Iza svega se kriju, razume se, velike igre, ali njima valja stati na put. Imati u javnom delokrugu ovakve kuće, i još mnoge koje nisam pomenuo, znači imati državu koja čuva svoju tradiciju. Ove kuće nisu samo zaštitni znak već su na neki način i obeležje državnosti, koju mi treba tek ozbiljnije da izgrađujemo. Krupne političke teme i ostaci ratova uzimaju svoj danak, pa ove teme nisu u fokusu aktuelne politike. A kada se trgnemo oko stvari koje život znače, može biti kasno.

Zato je akcija „Politike” u vezi sa „Prosvetom” dobar signal i ostalim medijskim kućama da ne budu samo arene stranačkih i političkih prepucavanja, novinarskih priča i emisija. Već da budu snažan i nezavisan akter javnog mnjenja i volje građana.Neke to delimično i rade,ali je vreme da se daleko više u tom pogledu angažuju i da budu jak i samostalan faktor javnog života.

književnik i publicista