Свет незапослених

У последње две недеље неколико хиљада људи остало је без посла. Економисти кажу да је то само почетак. Јавности се саопштава да се страх од отказа шири Србијом; да је, уз страх од болести, у самом врху подужег списка животних брига. Од државе се тражи да реагује, али и они који то захтевају не знају тачно шта очекују. Бити незапослен није само положај у економском ланцу који тренутно лишава незапосленог могућности да ради и заради, не угрожавајући при том остале димензије живота. Напротив, незапосленост је најважније егзистенцијално одређење незапослених. Прво страда осећај властите вредности. Радно место је један од најважнијих терена за афирмацију појединца. Успешно завршен радни задатак, унапређење, задовољство због прескочене степенице у професионалном усавршавању – све су то феномени радне свакодневице у којој појединац изграђује слику о себи. Није много времена потребно да незапослени почне да сумња у себе, у своје способности, у образовање које је стекао, коначно у вредност властитог живота. Тада страда породица. Незапослени не може материјално да брине о члановима породице, о деци. Немаштина прогриза и најотпорнији оклоп који је на располагању појединцу у одбрани од непријатељског окружења, оклоп породичне солидарности. Распрскавање дубоког понижења и фрустрација незапосленог догађа се, најпре, у породичним оквирима. Без осећаја личне вредности, без породичне подршке и, још горе, под теретом породичних сукоба, незапослени је убрзо (само)суспендован из уобичајеног друштвеног саобраћаја.

Главни део међуљудске комуникације, без које нема нормалног живота, одвија се управо на радном месту. Просечан радни дан носи са собом ситне догађаје од којих је саткан свакодневни живот, згоде и незгоде које се касније препричавају. Ускраћен за ту везу са социјалним амбијентом, незапослени је искључен из токова информација, осујећен у жељи за стварањем нових контаката… Њему је, заправо, ампутиран још један део нормалног живота. Хоризонт у којем незапослени може осмислити свој живот сужен је до тачке у којој тескоба постаје главно обележје свакодневице.

На који начин се судбина појединца рефлектује на судбину друштва? Оно што највише страда јесте оно захваљујући чему систем још увек функционише. Реч је о неекономским везама између људи. Везивна социјална ткива – породични, пријатељски, комшијски односи – традиционалне везе засноване на осећају солидарности, све оно што чини живот смисленим и издрживим, управо те везе су прве на удару куге незапослености. Борба за голи опстанак не дозвољава сентименталност, брига за себе спречава бригу за другог. Себичност постаје модел понашања док солидарност постаје луксуз. Парадокс је у томе што држава са оволиким бројем незапослених, с праксом необузданог капитализма и ширећим социјалдарвинистичким светоназорима, уопште не би могла функционисати да зјапеће напуклине у социјално-економском поретку и из њега проистеклим односима не попуњавају помоћ и зајмови од оних који чине „златни падобран” сваког незапосленог. Проблем је што се ова жива супстанца брзо троши, а држава још увек не показује да разуме могуће последице социјалног банкрота који ће настати коначним растакањем наведених веза. Да разуме држава би знала да је свака превентивна мера јефтинија од санирања последица. Од лечења незапослених, оболелих услед безнађа, од збрињавања деце из пропалих бракова, од борбе против криминала насталог из клице сиромаштва, од свеукупног труљења заједнице.

Нема сумње да је најбољи савет сваком незапосленом да сам потражи посао, јер га држава неће запослити. Али држава не сме бити слепа на чињеницу да се њен интерес и интерес капитала у овој ствари битно разликују. Она не може опрати руке тврдећи да је њен циљ да обезбеди оквир за успешну економију, јер армија незапослених је најбоља гаранција послодавцу да запослени неће тражити ни повишицу, ни слободан викенд, ни плаћене прековремене сате нити било шта друго. Та иста армија држави не гарантује баш ништа.

професор филозофије,Сомбор