РЕФОРМА РЕФОРМИСТА

Никада, од оснивања до данас, Демократска странка није била боље позиционирана у односима политичке моћи. Председник Републике, већински пакет акција у српској влади, доминантна улога у Војводини, као и велики број општина широм државе - тако изгледа груби инвентар места моћи које заузимају чланови ДС-а.
Постпетооктобарски период револуционарног волунтаризма не узимамо у обзир, како због институционалне и системске анархије, филмске брзине којом су се догађаји одвијали, тиме спречавајући било какво седиментирање односа унутар властодржачких кругова, тако и због, сада сазрелог, сазнања да је тада уврежена перцепција неприкосновене улоге ДС-а у управљању Србијом била више успели медијски трик Ђинђићевих противника и нелојалних савезника, неголи стање ствари.

Релативна стабилност друштвених прилика и тешко приметни, али постојећи тренд враћања политичке моћи у регуларне канале, даје нам за право да третирамо тренутну констeлацију односа као поуздан референтни систем.

Уочи предстојећих избора ДС нема на леђима терет афера који би могао значајно оптеретити Бориса Тадића у најважнијој изборној трци - оној за функцију председника државе. Ситуација у Војводини, такође врло важној, даје демократама могућност да уђу у кампању, у најмању руку, равноправно са радикалима, са реалним изгледима да задрже власт у покрајини. Контрола штете манифестоване изненадним успоном ЛДП-а, а изазване променом курса у постђинђићевској ери, извршена је успешно, понајпре двоструко изнуђеним и једнократно употребљивим косовским аргументом, намењеним делу неодлучних бирача склоних ДС-у којима би лустрациони радикализам Чедомира Јовановића био прихватљив да није Косова, али и онима за које је стално преиспитивање патриотског педигреа демократа омиљена инспирација.

Бурна историја ДС-а, бројни унутарстраначки расцепи, идеолошка и програмска лутања, фрустрирајућа немоћ у покушајима да се странка етаблира ван урбаних средина, коначно, убиство Зорана Ђинђића, те готово фениксовско васкрсавање после сваког од тих потреса, сведоче о виталности и озбиљности организације, којој се неретко предвиђао, ако не нестанак са политичке сцене, оно трајна маргинализација.

Демократе су изградиле убедљиво наједукованију мрежу активиста и професионалаца, чије се познавање технологије политичког деловања не завршава само на вођењу предизборне кампање, већ обухвата и уходане методе перманентног агитовања на капиларном нивоу, образовање кадрова за странку унутар саме странке, сервисирање доносилаца одлука ваљаним аналитичарским материјалом и одржавање ефикасног система пријатељских НВО, погодних за обављање послова које странка, из овог или оног разлога, не може сама обавити.

Поред компаративне предности обезбеђене квалитетом људских ресурса, они су једини успоставили делотворан како статутарни, тако и неформални систем унутарпартијске покретљивости и компетиције. Дабоме, "гвоздени закон олигархије" (Михелс) и "дворска" логика послушности су присутни, али је воља већине ограничавајући и корективни фактор за уски круг најутицајнијих - појава тако ретка у нашим странкама. Ипак, поред снаге која почива на наведеним основама, демократе имају сад већ јасно видљиву и потенцијално погубну слабост - недостатак уверљиве идејне и вредносне легитимације, која би им омогућила трајну и стабилну лидерску позицију у сиромашном и подељеном, те зато непредвидивом, друштву какво је српско.

Безмало милион гласова освојених на недавним парламентарним изборима су горња граница, и то тешко поново достижна, за рационалну политику која игра по правилима "две Србије". Менаџерско-технократски имиџ нових демократа и безбојна реторика "конкретне животне политике", са све пажљивије дозираним евроентузијазмом, последња је тачка идејне дезоријентисаности, после које ће нека врста заокрета бити неизбежна, ако ДС жели да на дужи рок заузме главну улогу на српској политичкој сцени.

Споменута компетентност партијске инфраструктуре може остати неискоришћена, не изнађе ли се решење за осетни дефицит вредносног набоја. Посете јапија из врха странке избегличким насељима и народним кухињама, без чвршћег идејног и практичног повезивања са двомилионском друштвеном маргином, могу деловати само гротескно или неискрено. Као да поручите несретницима који немају посао да га потраже на интернету. Са друге стране, дисквалификација сваког "силаска у народ" као јефтиног популизма израз је немоћи, а не пробирљивости у методама деловања. Легитимација политике причом о "болној нужности" и даље је поуздан знак да странка није нашла боље објашњење за потезе које вуче.

Питање за демократе је којим путем кренути у тај неизбежни заокрет. Национална питања су се показала као демократама неприрођен терен, са приметним несналажењем и оклевањем страначког врха увек када је требало брзо и резолутно реаговати. Улазак на упражњени простор социјалне тематике, са намером да се тамо тражи неопходни "елеменат базе" захтева ревизију политике, а не ретуширање имиџа.

Постојећа идејна конфузија може се показати као захвална полазна тачка, јер како демократе немају бољи одговор на проблем редефинисања страначке политике, тако ни наша политичка сцена нема бољег кандидата за посао креирања и спровођења целовите стратегије отклањања друштвених узрока и последица сиромаштва.

За то је неопходан одмак од неолибералног и некритичног европејства слабо зачињеног вредностима "културне левице", ка социјално оријентисаној политици сензибилисаној за проблеме друштвених аутсајдера, и одлучност да се заокрет учини без сувишних компромиса са богатим "пријатељима" странке.

Професор филозофије