Супермен из наших крајева

Страни специјализовани портали за олимпијске спортове пуни су прича о спортистима који су померали границе на Олимпијским играма, а у тим причама се као јунаци славе они који су у два спорта учествовали на том највећем спортском догађају. Међутим, нигде ни помена о супермену из наших крајева, Александру Миленковићу, олимпијцу у три различита спорта у којима се такмичио и на Летњим играма (бициклизам – Барселона 1992) и на Зимским (скијашко трчање – Албервил 1992, бијатлон – Торино 2006).

У „Политикином” подкасту, који ће бити емитован данас на њеном јутјуб каналу, Миленковић – коме је основни спорт бициклизам – говорио је о највећим изазовима на свом спортском путу, али и о неким непланираним стварима што се догађају у каријерама и животима олимпијаца…

– Спорт вам је као и живот. Некада пуно инсистирате на неким стварима и онда се оне не десе. А некада вам се отворе неке ствари, које сте можда у датом тренутку добро припремили да се десе, али се тада не десе јер им није било време. Значи, за све је потребно и време и место, али и да се многе друге ствари поклопе. И онда се ствари, догађаји и жеље остварују. Ја сам прво имао срећу да се квалификујем на Зимске олимпијске игре у Албервилу (1992), што није било лако, али није било ни превише тешко. Ја сам тим спортом почео да се бавим 1989. године и замислите за две године сам као бициклиста стекао неко мало искуство, али довољно да бих отишао на зимску олимпијаду.

Са својим бициклистичким искуством, као почетник у скијашком трчању (крос кантри), завршио је све четири трке на Зимским играма у Албервилу, где се посебно истакао у маратону (50 километара), који је завршио на 65. месту од 79 учесника. Шест месеци касније учествовао је на Летњим играма у Барселони, за које је имао несвакидашње припреме…

– Увели су нам санкције 1992. године, немаш где да се спремаш, сви против нас – каже Миленковић. – Мађари су нам дозволили да стартујемо једну трку. Пре санкција наступали смо на полупрофесионалним тркама у Италији, где су учествовале националне селекције и професионални клубови. У последњој етапи на Трци око Бергама, пао сам спринту. Одлепио ми се табулар и упао у предњи точак, тако да сам директно пао на главу и колена, при брзини од 65 километара на сат. Задобио сам микрофрактуре на оба колена. Нисам ништа сломио, али сам се вратио у гипсу са обе ноге. Једва су ме спаковали у један аутомобил. Колена су ми отицала неко време, али сам успео да се вратим… Како сам успео? Почео сам да радим као достављач, као ове службе што су данас популарне у Београду. Кренем да достављам за ”Беокурир”, за прву нашу агенцију за доставу, где ми је њен власник давао један проценат од ношења зубног материјала и разних пошта. Најгора је била рута Мирјево – Земун Поље… Пече звезда, пакао, прелазио сам озбиљну километражу сваког дана. То су биле моје припреме за Олимпијске игре у Барселони.

Са курирским стажом упустио се у борбу с највећим професионалцима у бициклизму. Кроз циљ је прошао у истом времену као, рецимо, амерички бициклиста Ленс Армстронг (14. место), а обојица су стигла у времену четвртог. Учествовала су укупно 154 бициклиста.

– Без неких припрема одвезао сам феноменалну трку. Стигао сам као 42, у времену четвртог, а да није било пада на последњем километру вероватно бих био међу првих 20. И 42. место је добар резултат и то ми је била референца за наставак каријере у Француској. Не треба заборавити да су тада возили топ професионалци, олимпијски првак Фабио Касартели, Ерик Декер, најбољи спринтер „Тур де Франса” Ерик Забел, Естонац Лаури Ос, Ленс Армстронг…

У „Политикином” подкасту Миленковић је говорио и о томе како је тошло до тога да на Зимским играма у Торину, 2006, учествује у бијатлону, колико је напорно возити бицикл на Тибету, пењати се на Аконкагву без искуства у алпинизму, тренирати командосе у Либану, научити десет језика…