Погођена хицима пала сам испод катедре

Детаљно и потресно је јуче пред судијом Вишег суда у Београду Татјана Стевановић, наставница историје у ОШ „Владислав Рибникар”, говорила о масакру 3. маја прошле године када је убијено девет ђака и припадник школског обезбеђења, а она тешко рањена. Кршећи руке и правећи кратке паузе између речи, наставница је хронолошки говорила о ужасу који је видела и срећом преживела.

Казала је, између осталог, да је тог дана неко отворио врата док је држала час, али да није успела да види ко је ушао у учионицу јер су у њу већ били испаљени хици и да је услед задобијених повреда одлетела испод катедре и пала на под.

– Сећам се само дечака који је блед и непокретан лежао поред мене и девојчице која је допузала – сломљено и тихо говорила је наставница Стевановић.

Одлуком судије, повређеној жени је због повреда које су оставиле трајне последице било дозвољено да седи док сведочи.

Хронолошки је говорила о 3. мају прошле године, присетивши се да јој је тај дан почео као и сваки други, па навела да се чак и данас сећа шта је предавала.

– Пред крај часа сам чула пуцњаву. Мислила сам да су петарде, с обзиром на то да су ученици осмог разреда нешто славили. Сад знамо да су то били пуцњи. Било ми је у глави да је Драган (убијени припадник школског обезбеђења прим. аут) ту, да ће он средити шта год да је у питању. Међутим, пуцњи су се поновили. Било је језиво. Време се одједном променило, а у једном моменту се чуо врисак и врата учионице су се нагло отворила – говорила је рањена наставница.

Како је рекла, није успела да види ко је ушао у учионицу јер је одмах пала погођена. Иако је на моменте губила свест, испричала је, чула је пуцње. Када је дошла свести, видела је да су јој крваве руке.

– Уопште нисам знала одакле су ми те ране на рукама. Видела сам само крв. Сећам се да сам видела једног ученика, бледог и непокретног и девојчицу која је допузала до мене. Дошла је да се сакрије. Загрлила сам је, а онда је одједном завладао мук. Као кроз маглу се сећам да је у учионицу убрзо ушао наставник географије и питао шта се десило. Једна ученица, одговарајући на његово питање, рекла је ко је пуцао и тада сам схватила шта се заиста догодило – испричала је Стевановићева.

Током потресног излагања, наставница је казала и да јој се чинило да су пуцњава и све оно што се око ње догађало трајали вечност, а не два минута.

Убрзо после пуцњаве, испричала је, у учионицу су ушли полицајци који су јој опипавали пулс. Тада је, тихо је казала, схватила да ништа није добро.

– Износили су ме на носилима када сам видела упуцане дежурне ученице – дрхтавим гласом говорила је Татјана.

Казала је рањена наставница и да физички бол, упркос дугом опоравку и низа операција, осећа и данас. Сузних очију додала је да ће душевна бол бити присутна заувек јер, како је рекла, „ништа није готово”.

Говорећи о повредама које је задобила 3. маја прошле године, указала је да је имала неописиву срећу што ју је један од метака погодио само милиметар од главне стомачне аорте. Иначе би тај погодак био кобан.

– На обе руке сам имала прострелне ране, кости су ми биле као каша. И даље немам осећај у левом длану. Имам огромне ожиљке на стомаку, рукама и нози. Иако су доктори имали добре прогнозе у вези са мојим опоравком, у једном моменту сам почела да тонем. Мислила сам да је готово. Имала сам, понављам, неописиву срећу, иако ми смета анестезираност руке и леве потколенице – описивала је повреде наставница и додала да је од несреће узнемирава сваки ватромет, изненадне ситуације, па чак и када у филму види оружје.

Јелена Стевановић од масакра нигде не ради. Раније је рекла да до повратка у школу никада неће доћи, упркос чињеници да обожава свој посао.

Наставак овог парничног поступка, покренутог по тужби наставнице за накнаду нематеријалне штете услед претрпљеног физичког и психичког бола и страха, заказан је за 10. јануар када би требало о наводима тужбе да се изјасне  Владимир и Миљана Кецмановић, родитељи дечака који је, како је сам признао, починио масакр у ОШ „Владислав Рибникар”.

К. К. (15) који је убио деветоро ученика и припадника школског обезбеђења у ОШ „Владислав Рибникар” био је, према речима рањене наставнице историје Татјане Стевановић, узорно дете, добар ђак, примеран.

– Предавала сам му цео шести разред и део седмог, односно све до дана док није починио масакр. Његове родитеље никада нисам позивала у школу јер није било потребе за тим – казала је наставница.