Pogođena hicima pala sam ispod katedre

Detaljno i potresno je juče pred sudijom Višeg suda u Beogradu Tatjana Stevanović, nastavnica istorije u OŠ „Vladislav Ribnikar”, govorila o masakru 3. maja prošle godine kada je ubijeno devet đaka i pripadnik školskog obezbeđenja, a ona teško ranjena. Kršeći ruke i praveći kratke pauze između reči, nastavnica je hronološki govorila o užasu koji je videla i srećom preživela.

Kazala je, između ostalog, da je tog dana neko otvorio vrata dok je držala čas, ali da nije uspela da vidi ko je ušao u učionicu jer su u nju već bili ispaljeni hici i da je usled zadobijenih povreda odletela ispod katedre i pala na pod.

– Sećam se samo dečaka koji je bled i nepokretan ležao pored mene i devojčice koja je dopuzala – slomljeno i tiho govorila je nastavnica Stevanović.

Odlukom sudije, povređenoj ženi je zbog povreda koje su ostavile trajne posledice bilo dozvoljeno da sedi dok svedoči.

Hronološki je govorila o 3. maju prošle godine, prisetivši se da joj je taj dan počeo kao i svaki drugi, pa navela da se čak i danas seća šta je predavala.

– Pred kraj časa sam čula pucnjavu. Mislila sam da su petarde, s obzirom na to da su učenici osmog razreda nešto slavili. Sad znamo da su to bili pucnji. Bilo mi je u glavi da je Dragan (ubijeni pripadnik školskog obezbeđenja prim. aut) tu, da će on srediti šta god da je u pitanju. Međutim, pucnji su se ponovili. Bilo je jezivo. Vreme se odjednom promenilo, a u jednom momentu se čuo vrisak i vrata učionice su se naglo otvorila – govorila je ranjena nastavnica.

Kako je rekla, nije uspela da vidi ko je ušao u učionicu jer je odmah pala pogođena. Iako je na momente gubila svest, ispričala je, čula je pucnje. Kada je došla svesti, videla je da su joj krvave ruke.

– Uopšte nisam znala odakle su mi te rane na rukama. Videla sam samo krv. Sećam se da sam videla jednog učenika, bledog i nepokretnog i devojčicu koja je dopuzala do mene. Došla je da se sakrije. Zagrlila sam je, a onda je odjednom zavladao muk. Kao kroz maglu se sećam da je u učionicu ubrzo ušao nastavnik geografije i pitao šta se desilo. Jedna učenica, odgovarajući na njegovo pitanje, rekla je ko je pucao i tada sam shvatila šta se zaista dogodilo – ispričala je Stevanovićeva.

Tokom potresnog izlaganja, nastavnica je kazala i da joj se činilo da su pucnjava i sve ono što se oko nje događalo trajali večnost, a ne dva minuta.

Ubrzo posle pucnjave, ispričala je, u učionicu su ušli policajci koji su joj opipavali puls. Tada je, tiho je kazala, shvatila da ništa nije dobro.

– Iznosili su me na nosilima kada sam videla upucane dežurne učenice – drhtavim glasom govorila je Tatjana.

Kazala je ranjena nastavnica i da fizički bol, uprkos dugom oporavku i niza operacija, oseća i danas. Suznih očiju dodala je da će duševna bol biti prisutna zauvek jer, kako je rekla, „ništa nije gotovo”.

Govoreći o povredama koje je zadobila 3. maja prošle godine, ukazala je da je imala neopisivu sreću što ju je jedan od metaka pogodio samo milimetar od glavne stomačne aorte. Inače bi taj pogodak bio koban.

– Na obe ruke sam imala prostrelne rane, kosti su mi bile kao kaša. I dalje nemam osećaj u levom dlanu. Imam ogromne ožiljke na stomaku, rukama i nozi. Iako su doktori imali dobre prognoze u vezi sa mojim oporavkom, u jednom momentu sam počela da tonem. Mislila sam da je gotovo. Imala sam, ponavljam, neopisivu sreću, iako mi smeta anesteziranost ruke i leve potkolenice – opisivala je povrede nastavnica i dodala da je od nesreće uznemirava svaki vatromet, iznenadne situacije, pa čak i kada u filmu vidi oružje.

Jelena Stevanović od masakra nigde ne radi. Ranije je rekla da do povratka u školu nikada neće doći, uprkos činjenici da obožava svoj posao.

Nastavak ovog parničnog postupka, pokrenutog po tužbi nastavnice za naknadu nematerijalne štete usled pretrpljenog fizičkog i psihičkog bola i straha, zakazan je za 10. januar kada bi trebalo o navodima tužbe da se izjasne  Vladimir i Miljana Kecmanović, roditelji dečaka koji je, kako je sam priznao, počinio masakr u OŠ „Vladislav Ribnikar”.

K. K. (15) koji je ubio devetoro učenika i pripadnika školskog obezbeđenja u OŠ „Vladislav Ribnikar” bio je, prema rečima ranjene nastavnice istorije Tatjane Stevanović, uzorno dete, dobar đak, primeran.

– Predavala sam mu ceo šesti razred i deo sedmog, odnosno sve do dana dok nije počinio masakr. Njegove roditelje nikada nisam pozivala u školu jer nije bilo potrebe za tim – kazala je nastavnica.