Шампиони и њихова права

Цела година је прошла од сензационалне победе Србије на Европском првенству у шаху, а још нема назнака да ће творци тог историјског успеха добити државне награде, какве су припале освајачима медаља и у дисциплинама са неупоредиво краћом традицијом и мањом популарношћу. Разлог је, кажу, у измени Закона о спорту, која новчане награде и национална признања за медаље на европским првенствима додељује само олимпијским дициплинама.

На страну питање шта све данас улази међу олимпијске дисциплине ради удварања новотаријама и зашто Међународни олимпијски комитет већ деценијама одбија шах (чак и после испуњења бесмислених захтева за анти-допинг контролу). Овде се ради о нашем Закону о спорту, о националном интересу и о томе да ли се поштује форма или суштина.

Шах је најстарија светски позната игра; непрекидно траје много дуже од миленијума; кроз све то време изазива дубоко поштовање и данас уједињује 203 националне федерације. Шах би морао да буде третиран као олимпијска дисциплина, јер има своју олимпијаду са близу 200 земаља учесница. Има ли неки друга дисциплина такво огледање националних федерација?

Шах је већ цело столеће наш национални понос, чак и кроз периоде падова резултата некада друге светске велесиле, чији су најбољи представници бирани и за спортисте бивше Југославије. Да ли та интелектуална дисциплина заслужује мање поштовања од бораца и стрелаца, да ли може да добије бар делић онога што се улаже у фудбалере и кошаркаше?

Могу ли два-три меча на олимпијском борилишту до медаље да се упореде са девет дугих кола и борбама међу четрдесетак европских репрезентација и са коначним тријумфом, испред десет јачих по рејтингу држава? И после годину дана, иста репрезентација Србије наступи међу 188 екипа Олимпијаде у Будимпешти, поново остави иза себе свих десет европских фаворита, подели 2-6. место и по додатним критеријумима буде пета ... Тако, поново остане без медаље којом би испунила форму и заслужила награде и национална признања по садашњем Закону о спорту.

Уколико не дође до измена Закона, или се не учини изузетак за освајаче једине златне европске медаље у историји српског шаха, зна се шта следи. Србија ће још годину дана носити титулу првака Европе у шаху, а стрмоглави успон у претходне четири године лако ће се претворити у пад. То је она симболична прича како се превелик и неочекиван успех лако претвори у казну.

И шах ће се вратити у школе, али данашња деца се неће заносити материјално нижеразредним дисциплинама, покрај кладионица и теретана на све стране. А, дотле ће земље на Истоку настављати да улажу у интелектуалне дисцплине, укључујући и шах.

Узбекистан је 2022. постао олимпијски шампион улажући у генерацију која је победила на Дечијој олимпијади, до 16 година. Победници тог, из нашег угла мало значајног такмичења, добили су „непристојно” велике награде и убрзо стасали у олимпијске шампионе.

Казахстан је своје шахисткиње, листом млађе од 20 година, наградио за сребрне медаље у Будимпшети са 220.000 евра. Индија је шампионским тимовима у обе конкуренције разделила награде од укупно 730.000 евра, при чему су средства удружена из различитих извора. Са таквим нацијама Србија не може да се носи на олимпијадама, а премашени домет на Европском првенству још чека праве награде.