Šampioni i njihova prava

Cela godina je prošla od senzacionalne pobede Srbije na Evropskom prvenstvu u šahu, a još nema naznaka da će tvorci tog istorijskog uspeha dobiti državne nagrade, kakve su pripale osvajačima medalja i u disciplinama sa neuporedivo kraćom tradicijom i manjom popularnošću. Razlog je, kažu, u izmeni Zakona o sportu, koja novčane nagrade i nacionalna priznanja za medalje na evropskim prvenstvima dodeljuje samo olimpijskim diciplinama.

Na stranu pitanje šta sve danas ulazi među olimpijske discipline radi udvaranja novotarijama i zašto Međunarodni olimpijski komitet već decenijama odbija šah (čak i posle ispunjenja besmislenih zahteva za anti-doping kontrolu). Ovde se radi o našem Zakonu o sportu, o nacionalnom interesu i o tome da li se poštuje forma ili suština.

Šah je najstarija svetski poznata igra; neprekidno traje mnogo duže od milenijuma; kroz sve to vreme izaziva duboko poštovanje i danas ujedinjuje 203 nacionalne federacije. Šah bi morao da bude tretiran kao olimpijska disciplina, jer ima svoju olimpijadu sa blizu 200 zemalja učesnica. Ima li neki druga disciplina takvo ogledanje nacionalnih federacija?

Šah je već celo stoleće naš nacionalni ponos, čak i kroz periode padova rezultata nekada druge svetske velesile, čiji su najbolji predstavnici birani i za sportiste bivše Jugoslavije. Da li ta intelektualna disciplina zaslužuje manje poštovanja od boraca i strelaca, da li može da dobije bar delić onoga što se ulaže u fudbalere i košarkaše?

Mogu li dva-tri meča na olimpijskom borilištu do medalje da se uporede sa devet dugih kola i borbama među četrdesetak evropskih reprezentacija i sa konačnim trijumfom, ispred deset jačih po rejtingu država? I posle godinu dana, ista reprezentacija Srbije nastupi među 188 ekipa Olimpijade u Budimpešti, ponovo ostavi iza sebe svih deset evropskih favorita, podeli 2-6. mesto i po dodatnim kriterijumima bude peta ... Tako, ponovo ostane bez medalje kojom bi ispunila formu i zaslužila nagrade i nacionalna priznanja po sadašnjem Zakonu o sportu.

Ukoliko ne dođe do izmena Zakona, ili se ne učini izuzetak za osvajače jedine zlatne evropske medalje u istoriji srpskog šaha, zna se šta sledi. Srbija će još godinu dana nositi titulu prvaka Evrope u šahu, a strmoglavi uspon u prethodne četiri godine lako će se pretvoriti u pad. To je ona simbolična priča kako se prevelik i neočekivan uspeh lako pretvori u kaznu.

I šah će se vratiti u škole, ali današnja deca se neće zanositi materijalno nižerazrednim disciplinama, pokraj kladionica i teretana na sve strane. A, dotle će zemlje na Istoku nastavljati da ulažu u intelektualne discpline, uključujući i šah.

Uzbekistan je 2022. postao olimpijski šampion ulažući u generaciju koja je pobedila na Dečijoj olimpijadi, do 16 godina. Pobednici tog, iz našeg ugla malo značajnog takmičenja, dobili su „nepristojno” velike nagrade i ubrzo stasali u olimpijske šampione.

Kazahstan je svoje šahistkinje, listom mlađe od 20 godina, nagradio za srebrne medalje u Budimpšeti sa 220.000 evra. Indija je šampionskim timovima u obe konkurencije razdelila nagrade od ukupno 730.000 evra, pri čemu su sredstva udružena iz različitih izvora. Sa takvim nacijama Srbija ne može da se nosi na olimpijadama, a premašeni domet na Evropskom prvenstvu još čeka prave nagrade.