Иза дубровачких кулиса

Бура у хрватским медијима не престаје да се стишава поводом посете и изјава председника Србије Александра Вучића у Дубровнику. Поред садржаја Вучићевих изјава и чињенице да није погнуте главе (што је очигледно једино прихватљиво) наступио на сцени древног Дубровника, има у целој ствари још једна чињеница која је скривена у позадини овог „негативног спектакла”, како га је већина политичких хрватских делатника окарактерисала. Наиме, посебно је провокативна чињеница да се све одиграло у Дубровнику, који за Србе и Хрвате има посебно историјско и симболично значење. Није, дакле, само садржај и тон порука из Дубровника разљутио Хрвате већ и значење локалитета, генијус лоци или дух места, који је из другог плана историјског сећања посебно неуралгично место за Хрвате.

Спорења око историјског идентитета старог Дубровника никако да се стишају, сваки час се одапне нека отровна канонада како који научник из српске научне заједнице укаже да су стари Дубровник и Дубровчани имали посебан идентитет, који је био у неким деловима ближи српском националном идентитету, јер дубровачке писце чинио је језик, а трајне вредности из традиције намерно се потискују и терају у заборав. Могли би да се ређају аргументи и извлаче подаци, а непобитну истину је изрекао и записао хрватски историчар, рођени Сплићанин, ректор Загребачког универзитета Натко Нодило: „У Дубровнику, ако не од првог почетка, а то од памтивјека, говорило се српски, говорило се – како од пучана тако и од властеле, како код куће, тако у јавном животу, а у опћини српски је расправни језик.”

Приликом откривања споменика Џиву Гундулићу у Дубровнику 1893, који је био подигнут искључиво заузимањем дубровачких Срба, у свечаној беседи поменута је и Херцеговина, за коју је говорник рекао да му је „наша колијевка, из које су стари Дубровчани црпили богатство милог нам језика, који нам је постао и остао у народу”. Аустроугарским пописом из 1890. српским језиком говорила је апсолутна већина – 9.713 од укупно 11.177. становника Дубровачке регије. Занимљиво је да у попису није поменут хрватски језик. Овакви историјски подаци и слични примери говоре о српском идентитету као делу сложеног идентитета старих Дубровчана с којима ови нови, нажалост, имају мало везе. Читајући поново књигу Мата Јакшића „Дубровник 1941”, која је послужила Лордану Зафрановићу као окосница за његов чувени филм „Окупација у 26 слика”, аутор ових редова је запрепашћен како се за само месец дана мирни, грађански Дубровник претворио у поље усташког бестијаријума. Стравична сцена злочина из аутобуса у Зафрановићевом филму није измишљена ни претерана.

Мато Јакшић злочин у аутобусу описује, наводећи имена и презимена Срба повезаних жицом: „Тако везане стрпали су их у неки аутобус који је возио шофер Мишко Морђин и повели их у Стон. Путем су их тукли и мучили на све начине. У Стону су се усташе добро најели и напили па су тако пијани пошли, тим истим аутобусом на Рудине, поклали све ове недужне грађане који, везани, нису могли да се бране. Некима су забијали чавле у главу, некима крампом смрскали лобању, а оне које нису доклали дотукли су мецима у главу. Послије извршеног злочина вратили су се у Стон и тамо наставили са пијанчењем до зоре, а рано изјутра, пијани, вратили су се у град. Том ’акцијом’ управљале су злогласне усташе Дужевић, Матичевић и Главан.” Поставља се питање: „Ако је усташка идеологија НДХ била повијесна, тисућугодишња тежња једног народа”, крунисана монструозним злочинима у логору Јасеновац, зашто није учињен обрачун са својом фашистичком прошлошћу?

Интригантна су запажања народног хероја Анте Јурјевића Баје, који је касније озлоглашен у Хрватској због неселективног стрељања усташа, њихових симпатизера и невиних цивила. У свом писму 25. октобра 1944. извештава о уласку партизана у Дубровник: „Народ у овом граду је чудан, а донекле и неразумљив, почев од оних госпара до пучанина, пуни су својих специфичности, која је веома блиска свим нашим непријатељима. Народ у граду и околини није упознат ни са најосновнијим стварима, а нарочито што се тиче наше борбе и нашег покрета, све проматрају кроз своје интересе, а главна врлина је: привијају се свакоме улизивањем, велики су пријатељи Енглеза, које очекују, јер нама Хрватима приступају са симпатијама, а Србе сматрају непријатељима, нарочито Херцеговце. Антагонизам је врло јак, а Херцеговце доста поспрдно гледају, а то је још од Југославије, обзиром што су ту радили као радници и увијек били нижи слој.” Не улазећи у историјску улогу Баје и другова, ово је занимљива карактеризација општег расположења Дубровника у сутону Другог светског рата.

Дубровник тако у кратком историјском периоду прелази пут од призивања „миле Херцеговине” и српског језика до омраженог фактора, када је 1991. донела репризу, коју је Туђман јавно обзнанио: да је и НДХ била „повијесна тежња” хрватског народа. Историјских факата о српском идентитету и језику Дубровника има небројиво више од ових неколико илустрованих примера. У континуитету до данас, у САНУ увек је био понеки Дубровчанин или историчар дубровачке књижевности, а на факултету су два семестра била посвећена дубровачкој књижевности. Дакле, иза изјава председника Србије крије се бременита историјска позадина која је испровоцирала хрватске екстремисте који хорски не престају да галаме. Одбијајући да отворе очи за комплексну историјску позадину града и, у том смислу, већи је проблем што је Вучић говорио српски, а не само што је говорио. Тако да су изјаве Александра Вучића, не случајно, јако одзвониле у дубровачком амфитеатру, а ехо још ослушкујемо.

Доктор

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа