Одговорност

Понајмање имам намеру да у језиво тешким моментима неком попујем, да глумим паметног и стручног, када то нисам, нити ми је жеља да моралишем, но слушајући председника Србије који децидно захтева како кривичну тако и политичку одговорност за незапамћену трагедију у Новом Саду, одлучих се да напишем које слово о одговорности. Да се разумемо, никаква оставка, нити затворска казна, неће фамилијама и породицама вратити у живот њихове најмилије. Њихова срца и животи за век векова у црно су завијени. Верујем да је њима најмање стало до тога да ли ће неки тамо директор или министар да одговара, али због комплетног нашег друштва, због наше свести и свакако моралних постулата на којима би једно здраво друштво морало да почива, одговорни морају да буду санкционисани.

Када после избора дође на ред конституисање власти, сви се лактају и туку да дођу до позиције. Спремни су са крста да скину, само да своју задњицу увале у фотељу. На радост, када буду изабрани, праве весеља, журке, уживају благодети министарског или директорског статуса, веома су битни, на телефон јако тешко можеш да их добијеш… Свега тога је аутор ових редова сведок. Да не грешим душу, најтеже је добити оне, на условно речено, нижим функцијама, без којих у систему не можеш ништа да урадиш, а који такву своју позицију обилато користе, па неретко и злоупотребљавају. Дакле, када се колач дели, тада су јунаци и голим грудима јуришају на ровове како би себи што више надлежности приграбили. Но, када дође до трагедије, попут ове у Новом Саду, онда се сви заклањају иза некаквих надлежности, те је крив овај или онај, Јанко или Марко, али никако нису они криви. Но, није овде само у питању кривица, већ нешто што се зове морал. Моралан човек има и моралну одговорност. У ресору којим руководиш догодило се нешто страшно. Исту ту станицу, када је реконструисана, грабили сте се да отворите, да урадите сопствену промоцију, да нам славодобитно прикажете величанствени подухват за који сте ваљда само ви заслужни. Зашто се сада не утркујете да поднесете оставке из моралних разлога јер је у смрт отишло њих 14? Они нису бројка и статистика, већ имају име и презиме. Нечија су деца, нечији брат или сестра, неко их је са радошћу чекао или са тугом испраћао на ту станицу коју тако величанствено отвористе.

Горак ми је укус у устима био када видех да сви некако чекају обраћање председника државе, који ваљда за све вас мора увек да прима ударце када је најтеже. Када су светковине, ви сте заслужни, увек сте први пред камерама, насмејани и ведри, али када је мука, онда он мора у први план да изађе и гине за вас. Но, покопао вас је јер је тражио и политичку и кривичну одговорност. Не знам хоћете ли да га послушате, јер текст пишем у суботу поподне када још ниједна оставка није дата. Ко ће кривично да одговара, нека утврди надлежно Више јавно тужилаштво у Новом Саду. Међутим, за овај политички део не видeх вас да сте јунаци и да потурaте сопствена леђа, јер добро знате да је то ваш политички крај, а ви бисте још мало да седите на позицијама, сматрајући да ви никада ни за шта нисте одговорни.

На крају, гади ми се ово што опозиција ради. Из трагедије у трагедију поједини опозициони политичари су гори од најгорих некрофила и као да једва чекају нечију смрт како би покренули своје политичке акције. Погледајте шта се недавно догодило у Шпанији и колико су поплаве однеле живота и уништиле имовину. Сетите се, рецимо, пада моста у Ђенови. Дакле, трагедије се догађају, али нигде у белом свету не пада ником напамет да трагедије користи у политичке сврхе. То раде неморални и бестидни људи. Зато су прве реакције опозиције на новосадску трагедију ништа друго него јад и беда тих људи који таквим потезима додатно стављају со на рану.

Сетимо се чувене крилатице Патријарха Павла – „Будимо људи”. То нам све више недостаје.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа