Ућуткивање „Вашингтон поста”

Америчком политиком управља океан новца чији власници очекују неку награду из Вашингтона, али неки милијардери су очекујући наклоност Доналда Трампа почели да ударају на темеље деценијских традиција угледног новинарства. Оснивач „Амазона“ Џеф Безос, један од најбогатијих људи света, наложио је издавачу „Вашингтон поста“, чији је власник од 2013, да не штампа уводник подршке Камали Харис који је колегијум листа већ скицирао у складу са дугогодишњом уређивачком политиком подршке председничком кандидату Демократске странке. Милијардер и власник „Лос Анђелес тајмса“, Патрик Сун-Шионг, такође је блокирао подршку потпредседници САД.

Власници су одлучили да њихове новине не подрже ни једног од двоје кандидата, што делује као заузимање неутралног става, али је слабо прикривена подршка Доналду Трампу и отворена издаја рутуала која у „Вашингтон посту“ траје од 1976, а у „Лос Анђелес тајмсу“ од 2004. године.

Колегијум „Поста” узвратио је љутито серијом оставки својих колумниста, укључујући и добитника „Пулицера“, али ни приближно љутито као велики део читалаца који закључују да је „Пост“ одустао од подршке Камали Харис како би заштитио бизнис интересе свог власника. Више од 250.000 читалаца отказало је дигиталну претплату, што је десет процената свих претплатника интернет и штампаног издања листа.

„Осећам се издано“, пише „Посту“ један читалац. „Верујем у вас, а да ли ви верујете у себе?“, пита се други. „Жао ми је, више не верујем у ’Пост’“. „Како да кажем људима да сте ви бољи избор када у овом одлучном тренутку на вас не може да се рачуна?“

Легендарни Боб Вудворд и Карл Бернистин, који су открили аферу „Вотергејт”, поручили су у саопштењу да одлука игнорише „Постова“ упозорења да Трамп представља опасност по демократију.

Ако је Безос и схватио да је погрешно протумачио расположење својих новинара и читалаца, то није показао. Написао је уводник у коме објашњава зашто је у праву: људи не верују медијима зато што мисле да су навијачки. Нико не демантује да су многи Американци незадовољни медијима и да су, попут друштва, оштро подељени између једног од два политичка блока која су данас, као никада до сада, међусобно удаљена светлосним годинама.

Да ли милијардер попут Безоса сматра да му огромно богатство по аутоматизму обезбеђује и знање за управљања медијима, укључујући и оне који имају дугу традицију подршке принципима либералне демократије?

Биће да иза свега стоји новац, онај океан новца. Безос је демантовао спекулације по којима је његова одлука о одустајању од подршке мотивисана страхом да би Трамп у случају победе могао да осветнички угрози његове пословне интересе. Безос није Трампов миљеник и дуго је у оштрим конкурентским односима са Илоном Маском, власником „Тесле” и „Спејс Икса” који је у јулу постао један од највидљивијих Трампових фанова и донора. Безос, који такође има свемирску компанију, очито не би да испадне из трке уколико Трамп победи. Посебно после Трампове „сугестије“ извршном директору „Амазона“ да би требало да му помогне „јер би то било у интересу компаније”.

Безос тврди да уводници подршке имају мале практичне ефекте и да доприносе неповерењу у медије, па је одлуку донео како би појачао кредибилитет редакције, а не да би заштитио свој лични бизнис. У дану када је објавио да „Пост“ неће подржати ниједног кандидата, шеф његове компаније „Блу Ориџинс“ састао се у Тексасу са Трампом. Коинциденција?

Безос не би да ризикује. Он није калибар своје претходнице, бивше власнице „Поста“ Ketrin Greem која је у време „Вотергејта” глатко одбацила претње државног тужиоца у администрацији Ричарда Никсона. Председник се повукао, а „Пост“ је прибавио славу новине која је обавила огроман посао у чишћењу америчког друштва. Лист је постао симбол храбрости.

Безос те храбрости нема. У свом уводнику написао је да је решење у „немешању“. Тако је прекршио златно правило да се власник не меша у уређивачку политику. Да је Трампу поручио да није његово да укида деценијску праксу „Поста“, који као и „Њујорк тајмс“ обавезно подржава демократе, добио би подршку и колегијума и читалаца.

Право је сваке новине да одреди које вредности подржава, а да притом избегне замку да постане партијско гласило и да задржи степен објективности и истините информисаности који краси професионалне медије. То право је сада угрожено у земљи која себе поноснон назива лидером слободног света. Безос је своје милијарде направио на колосу савремене Интерент малопродаје, а да се није мешао у изборна опредељења задржао би претплату и профит „Поста“. Овако, продао је једну традицију и озбиљно раздрмао темеље слободног новинарства.

Новинама са великим угледом забрањено је да својим читаоцима кажу кога сматрају бољим избором за наредног станара Беле куће. Власници су их ућуткали. Многи људи би заборавли на уводник подршке Камали Харис. Ретки ће заборавити на одлуку да се он не објави. „Постов“ мото да „Демократија умире у мраку“ звучи као епитаф.