Србија пред отказом

Сваки други од оних два и по милиона запослених у Србији страхује да ће остати без посла. Оне који имају ту (не)срећу да у Србији имају посао, кажу истраживања, од отказа једино више плаши – смрт. И то не сопствена, него неког свог. Некада су, и то не тако давно, психолози говорили да је од губитка посла, поред смрти блиске особе, страшнији још само распад брака. Међутим, откако се видело да педесетогодишњак у транзицији има више шансе да поново нађе љубав свог живота него било какав посао, развод је пао на скали ужаса просечног грађанина Србије. Због толиког страха од губитка посла и зато што им држава не пружа никакву сигурност, нити заштиту, Срби су постали, упозоравају психијатри, бенсединска нација.

И то је све било пре ове светске финансијске кризе. А сада је, кажу психијатри – исто. Додуше, има неких помака. Сваким даном све мање људи се плаши да ће остати без посла. За последњих неколико месеци хиљаде њих. А неке процене кажу да ће се следеће године плашити још мање. Још за око 120.000 тренутно уплашених.  

Некада, у социјализму, највећа траума за човека била је градња куће. Посао се тада добијао углавном преко везе и било је довољно да се једном запослите па да цео живот више ништа не радите. Данас, можете цео живот да радите а да не успете ниједном да се запослите. Али, сада више нема стреса због градње куће. У сваком злу, ето, има и нечег доброг.

Срби су се због транзиције разочарали у капитализам пре него што су га и „окусили”. Мит о систему у коме се цени рад, поштује труд и плаћа знање, грађен је, углавном, на гастарбајтерским причама о „прелепој” Шведској у којој они што остају без посла добијају социјалну помоћ већу од просечне српске плате. У бајци о капитализму отказе су добијали само они што неће и не умеју да раде. Не ваши родитељи у шестој деценији живота, само неколико година пред пензијом за коју су читавог живота одвајали од плате у фирми чији директор се од пре неколико година зове газда. Не ни ваш син, стручњак, који је скапава радећи петнаест сати дневно за сина оног вашег директора који је наследио „татину” фирму. У тој нашој бајци о капитализму, да скратим, све је много више личило на социјализам. У њој и кад се остане без посла, дају помоћ од које може да се иде и на море, пристојан стан у коме свако има своју собу и, наравно, ускоро и нов посао.

И ето, на прагу остварења тог сна десила нам се још и ова криза. У ствари, десила се њима. Пропадају им фирме, аутомобилска индустрија им је на ивици колапса, хиљаде људи дневно остаје без посла. Рекло би се, опет смо им све даље. Код нас нема кризе, а аутомобилска индустрија цвета. Једина „копча” са капитализмом, хвала небесима, јесу „ови” што остају без посла. То су, што би се рекло, здраве капиталистичке снаге, заметак наше боље будућности, једини на које утиче глобална криза. Капиталисти, такорећи. 

Они остају без посла због велике финансијске кризе као у најразвијенијим државама света. То нису они који су годинама већ без посла (таквих према званичним евиденцијама има око 730.000, а према правим подацима двоструко више). Не. То су људи које штити држава, као праве Швеђане. Можда вам је промакло, али министар за рад и социјална питања је пре неколико дана рекао да је држава проверила неколико стотина случајева отпуштања и да је установила да су ти људи непрописно отпуштени. Е, то више не може. Грешка ће бити, обећао је, исправљена. Сви они ће бити отпуштени по пропису.