Правни прописи као рупе у сиру

ИНТЕРВЈУ
Таласу отпуштања радника, који је последњих дана запљуснуо српска предузећа, још се не назире крај. Тим поводом, о сложености и неизвесности, али и могућем излазу из постојеће ситуације, разговарали смо са Браниславом Чанком, председником Удружења гранских синдиката „Независност”, који истиче да, упркос томе што држава и послодавци треба да дају заједнички допринос да процес приватизације буде што безболнији, код нас влада другачија пракса.

Због чега мислите да се државни органи не залажу у довољној мери за положај отпуштених радника?

Држава је и даље највећи послодавац на домаћем тржишту, а уједно поседује и могућност да мења законе у складу са својим интересима, што омета тржишно понашање других предузећа. Тако је приликом актуелних отпуштања било очигледних кршења Закона о раду, који предвиђа израду одговарајућег социјалног програма, у сарадњи са синдикатом и локалном филијалом Националне службе за запошљавање. То у овом случају није учињено. Осим тога, поједина предузећа, након што су се решила вишка запослених, повећала су производњу. Дакле, будући да нису постојали економски разлози за отпуштање, закон је заобиђен.

Можете ли да наведете неки пример за тврдње које износите?

У фабрици уља „Витал” из Врбаса најпре је отпуштен вишак запослених, а потом је, због повећане производње, преосталим радницима уведена додатна смена. То малтене значи да неко у току дана ради у канцеларији, док ноћу, у фабричком кругу, стоји поред траке. Такође, уочљиво је да су у четири предузећа која држи исти власник, али се баве потпуно различитим делатностима, истовремено отпуштени радници. Откуд одједном толики вишак у све четири фирме?

О којим је предузећима реч?

Поред „Витала”, то су „Рубин” из Крушевца, новосадски „Албус” и телевизија „Кошава”. Све ове фирме су, као што је познато, у власништву Предрага Ранковића (Пецонија – прим. Д. Б.).

Имате ли податке о томе колико је радника отпуштено у последње време?

Према мојим сазнањима, ради се о више од 2.000 запослених, иако се спомињу и веће цифре. При том, не рачунам оне који су добили отказе у бившим војним установама, којих се Војска Србије недавно лишила, јер је ту посреди другачији режим запошљавања и отпуштања.

Да ли у таквим околностима радници који сматрају да су оштећени могу да правду потраже на суду?

Мислим да спорост нашег правосуђа иде наруку послодавцима, који кроз правни зид заштите радника пролазе као кроз швајцарски сир. Штавише, због одуговлачења судских процеса, многи од њих свесно рачунају да ће бити тужени. Такође, ни Инспекција рада није реаговала поводом очигледних примера кршења закона.

Али, држава ипак омогућава одређену социјалну помоћ.

Да, али то је „минималац”. За разлику од земаља западне Европе, у којима је после отказа релативно брзо могуће наћи ново радно место, код нас се на посао чека годинама, а те године немогуће је преживети са тако мало новца. Уосталом, држава и нема довољно капацитета да поднесе терет масовних отпуштања, због чега треба законски регулисати обавезу да израда социјалних програма буде брига послодаваца. У противном, многи дојучерашњи радници потражиће сигурност у сивој економији, што додатно штети државној каси.

Које би мере, по Вашем мишљењу, требало предузети?

Потребно је најпре сачинити листу најчешћих прекршаја који се јављају у оваквим ситуацијама и Инспекцији рада дати ванредна овлашћења да све такве случајеве што пре пријави суду. Судовима, пак, треба укинути могућност да се огласе ненадлежним, уз прописивање временског рока у коме морају да дају мишљење о пријави. Казне за послодавце треба да буду високе, како се не би усудили да запошљавају раднике на црно или да их отпуштају без одговарајућег социјалног програма, а те програме, опет, треба препустити на израду онима који раднике отпуштају, дакле – послодавцима. Битно је нагласити да је један дуготрајни и мукотрпни судски спор много скупљи за државу од финансирања инспекције која би обављала свој посао. Ако се ништа не предузме, сматрам да ће нова отпуштања уследити већ од јануара идуће године.