Pravni propisi kao rupe u siru

INTERVJU
Talasu otpuštanja radnika, koji je poslednjih dana zapljusnuo srpska preduzeća, još se ne nazire kraj. Tim povodom, o složenosti i neizvesnosti, ali i mogućem izlazu iz postojeće situacije, razgovarali smo sa Branislavom Čankom, predsednikom Udruženja granskih sindikata „Nezavisnost”, koji ističe da, uprkos tome što država i poslodavci treba da daju zajednički doprinos da proces privatizacije bude što bezbolniji, kod nas vlada drugačija praksa.

Zbog čega mislite da se državni organi ne zalažu u dovoljnoj meri za položaj otpuštenih radnika?

Država je i dalje najveći poslodavac na domaćem tržištu, a ujedno poseduje i mogućnost da menja zakone u skladu sa svojim interesima, što ometa tržišno ponašanje drugih preduzeća. Tako je prilikom aktuelnih otpuštanja bilo očiglednih kršenja Zakona o radu, koji predviđa izradu odgovarajućeg socijalnog programa, u saradnji sa sindikatom i lokalnom filijalom Nacionalne službe za zapošljavanje. To u ovom slučaju nije učinjeno. Osim toga, pojedina preduzeća, nakon što su se rešila viška zaposlenih, povećala su proizvodnju. Dakle, budući da nisu postojali ekonomski razlozi za otpuštanje, zakon je zaobiđen.

Možete li da navedete neki primer za tvrdnje koje iznosite?

U fabrici ulja „Vital” iz Vrbasa najpre je otpušten višak zaposlenih, a potom je, zbog povećane proizvodnje, preostalim radnicima uvedena dodatna smena. To maltene znači da neko u toku dana radi u kancelariji, dok noću, u fabričkom krugu, stoji pored trake. Takođe, uočljivo je da su u četiri preduzeća koja drži isti vlasnik, ali se bave potpuno različitim delatnostima, istovremeno otpušteni radnici. Otkud odjednom toliki višak u sve četiri firme?

O kojim je preduzećima reč?

Pored „Vitala”, to su „Rubin” iz Kruševca, novosadski „Albus” i televizija „Košava”. Sve ove firme su, kao što je poznato, u vlasništvu Predraga Rankovića (Peconija – prim. D. B.).

Imate li podatke o tome koliko je radnika otpušteno u poslednje vreme?

Prema mojim saznanjima, radi se o više od 2.000 zaposlenih, iako se spominju i veće cifre. Pri tom, ne računam one koji su dobili otkaze u bivšim vojnim ustanovama, kojih se Vojska Srbije nedavno lišila, jer je tu posredi drugačiji režim zapošljavanja i otpuštanja.

Da li u takvim okolnostima radnici koji smatraju da su oštećeni mogu da pravdu potraže na sudu?

Mislim da sporost našeg pravosuđa ide naruku poslodavcima, koji kroz pravni zid zaštite radnika prolaze kao kroz švajcarski sir. Štaviše, zbog odugovlačenja sudskih procesa, mnogi od njih svesno računaju da će biti tuženi. Takođe, ni Inspekcija rada nije reagovala povodom očiglednih primera kršenja zakona.

Ali, država ipak omogućava određenu socijalnu pomoć.

Da, ali to je „minimalac”. Za razliku od zemalja zapadne Evrope, u kojima je posle otkaza relativno brzo moguće naći novo radno mesto, kod nas se na posao čeka godinama, a te godine nemoguće je preživeti sa tako malo novca. Uostalom, država i nema dovoljno kapaciteta da podnese teret masovnih otpuštanja, zbog čega treba zakonski regulisati obavezu da izrada socijalnih programa bude briga poslodavaca. U protivnom, mnogi dojučerašnji radnici potražiće sigurnost u sivoj ekonomiji, što dodatno šteti državnoj kasi.

Koje bi mere, po Vašem mišljenju, trebalo preduzeti?

Potrebno je najpre sačiniti listu najčešćih prekršaja koji se javljaju u ovakvim situacijama i Inspekciji rada dati vanredna ovlašćenja da sve takve slučajeve što pre prijavi sudu. Sudovima, pak, treba ukinuti mogućnost da se oglase nenadležnim, uz propisivanje vremenskog roka u kome moraju da daju mišljenje o prijavi. Kazne za poslodavce treba da budu visoke, kako se ne bi usudili da zapošljavaju radnike na crno ili da ih otpuštaju bez odgovarajućeg socijalnog programa, a te programe, opet, treba prepustiti na izradu onima koji radnike otpuštaju, dakle – poslodavcima. Bitno je naglasiti da je jedan dugotrajni i mukotrpni sudski spor mnogo skuplji za državu od finansiranja inspekcije koja bi obavljala svoj posao. Ako se ništa ne preduzme, smatram da će nova otpuštanja uslediti već od januara iduće godine.